joj ja sam ko dite, a i kasnije imala užasne komplekse zbog očiju i očala.
uvik su mi se dica rugala da sam cvikeraš, poker očiju i takve stvari.
i dugo, dugo godina nisam želila izaći vani s očalima.
u pubertetu sam ih uredno, kad bi izlazila vani, sakrivala u hidrant. sve dok mi jednom nisu nestale netragom, a kad sam ušla kući našla ih na stolu. uzeo mi ih otac.
vodili su mene moji i na stavljanje leća, ali ih oko nije moglo prihvatiti i to mi je bila tuga pregolema.
danas bez očala ne funkcioniram i ne skidam ih s nosa. one su dio mene i više nemam kompleks 8a da ne bi volila nosit leće, bi).

drugi problem mi je bježanje desnog oka put nosa. ko maloj bebi mi je popustio mišić i oko je počelo bježat. korekcija flasterom nije urodila plodom, operacija (tako su tvrdili doktori) bila bi kretkoročno rješenje i opet bi s vremenom oko počelo bježat. najvidljivije je bilo u pubetretu, a i danas kad sam previše umorna malo pobigne (inače je u centru i vratilo se samo od sebe na mjesto).
ali se sićam moga srama i crvenila kad bi me sugovornik pitao: di ti gledaš, koga gledaš i onda je došlo do toga da mi je bilo neugodno gledat u oči onoga s kim pričam (a zviranje okolo dok s nekim pričam ili netko priča sa mnom mrzim iz dna duše).
sićam se jednom kad mi se jedan tip sviđao. i mi pričamo a on meni to čuveno pitanje koje bi me ukopalo svaki put: koga gledaš. e tad mi je baš nekako pukao film pa sam mu odgovorila: toliko si gadan da mi je oko, ovog momenta i samo od sebe, počelo bižat da te ne gledam
to bižanje oka mi je baš bilo užasan kompleks, čak veći od očala koje sam morala nosit.

treći problem su mi bili zubi. imam prednja dva veća od ostalih zuba i još malo raširene. auuuu jesam se i tu naslušala svakojakih uvreda. pa sam bila zekoslav mrkva, pa su mi zubi išli na parove rszbrojs i tako tome slično. užasno.
sve dok me jedna draga osoba nije uvjerila kako imam krasne zube i šteta što ih prekrivam rukom dok se smijem. danas se kreveljim od uha do uha

Šefica ima jedno uho fino stavljeno uz glavu, a drugo klempavo. i baš se vidi da joj je klempavo. naročito ako joj je duža kosa pa joj ono stalno proviruje između dlaka. i zato sam je stalno i šišala na muškića. sad se nastojim izborit sama sa svojim kompleksima i ne prenit ih na dite pa je prvi korak puštanje kose da raste.
ako joj bude smetalo (a vjerujem kako ću i ja nastojat taj problem riješit i prije nego osjeti sav otrov ruganja) otići ćemo na korekciju.
ruganja i izrugivanja s nedostacima ma koliko oni bili mali znaju ostavit tragove za cijeli život. ja se i dan danas povremeno borim s tim tragovima ruganja.