ja imam iskustvo svog starijeg sina koji je sa mnom u dobi od 3 godine pričao kako će on biti veliki, i ja prihvatim priču i kažem hoćeš i onda ćeš ti imati svoje djete i ja ću biti baka, a on u suze.
ja ga pitam zašto plače. a on će ti ćeš onda umrijeti! ja kažem da neću. a on će na to kako je tvoja baka umrla..
sva sreća pa ima žive bake i djedove, čak imamo i prabaku, pradjed je umro kad je on imao 4 godine.
uglavnom tema smrti ga je silno fascinirala i dan danas se zna rastužiti zbog toga. ali kad smo prvi put pričali o tome (prije 3 godine), ja sam bila iskrena. sveki me je bila napadala zbog toga, kao vidiš kako malog to boli i slične priče, ali ja sam za istinu. kasnije sam slušala nekog psihologa na tv-u ( ne sjećam se detalja) koji je rekao da je najgora varijanta djetetu reći da je netko otišao spavati ili u bolnicu, jer se djeca poistovjećuju s time i misle ako odu spavati da se više neće probuditi.