Nellino dugo putovanje do maminog narucja
Uskoro ce 7 meseci kako sam dobila Nellie. Pricu o porodjaju sam uspela da napisem 2 nedelje nakon sto sam dosla kuci. Da to nisam ucinila tada, ko zna kada bih i da li bih. Prica je dugacka jer je i porodjaj bio dugacak. A htela sam i da sto vise detalja ostane za mene, za Nellie. Resila sam konacno da pricu podelim sa svima vama, skratila sam je gde god sam mogla. Znam da se ne uklapa u pravilnik o slanju prica s poroda.... ali valjda ce proci
***
U utorak, 4. septembra iznenada je počelo da se dešava sve što sam nestrpljivo iščekivala, istovremeno želeći da se što duže odloži jer, naravno, nikako da se osetim zaista spremno. Ne toliko za porođaj – o porođaju nisam mnogo razmišljala. Od onog momenta kada se Nellie okrenula u stomaku i zauzela pravu poziciju, više sam bila zaokupljena razmišljanjem o onome šta će se dešavati posle. A za to nikako da budem spremna. Štaviše, zadnjih nedelja sumnje u moju sposobnost za majčinstvo su se umnožavale i izbijale češće na površinu. Najviše tih sumnji se okupljalo oko pitanja – da li ću i koliko uspeti da prevaziđem svoj narcizam i da brigu o sebi zamenim, najvećim delom, brigom o bebi? Nisam imala napade „kupoholičarskih“ snova, kao na početku trudnoće, ali sve se svodilo na to.
Da nije stomak bio već velika prepreka za obavljanje mnoštva svakodnevnih stvari, da mi kilaža i dalje nije stabilno i nezaustavljivo rasla tempom od 1kg nedeljno, da mi se nije jedne večeri učinilo da vidim prvu striju na stomaku... verovatno bih bila spremna da izdržim još koju nedelju, taman da probam da sačekam talas neke veće samouverenosti u svoju buduću ulogu, a i da napišem još koji redak za doktorat..
Termin se približavao – 5.9. i sve više ljudi je slalo poruke i mailove s pitanjem da li se nešto dešava i dokle će Nellie da čeka. To je počelo da mi ide na živce. Na živce je počela da mi ide i sveki sa skoro svakodnevnim pozivima, desilo se da se čujemo čak i dvaput dnevno, koji su započinjali uvek isto: Šta radi Nellie? Pffff... šta radi... šta sam više mogla da odgovorim??? Radi isto što i uvek – neki put se više rita, neki put manje i to je to.
Dva meseca pre termina imala sam žešće napade potrebe da sve pripremim, da se o svemu dobro informišem, da proučim sve liste, sve spiskove stvari koje trebaju meni i bebi i da me sve čeka bude spremno. Bilo mi je jako stalo da mesec dana pre termina imam spremnu torbu sa svim potrepštinama za bolnicu, da u svojoj torbi imam spremne uloške, za slučaj da pukne vodenjak usred belog dana, negde nasred ulice. MM me smirivao i ubeđivao da imamo mnoooogo vremena i da ćemo sve stići, da ćemo neke stvari dobiti, neke nam neće ni trebati i najbolje da lepo sačekamo da vidimo u bolnici šta se koristi od pelena, preparata za bebu i sl.
Nedelju dana pre termina, ja još uvek nisam imala spakovanu torbu. Za uloške sam se setila jednog dana kada sam provela 2-3 sata sama u centru i nisam se nešto osećala dobro – palo mi je tek tada na pamet da bi porođaj mogao da započne bilo gde, na bilo koji način. Da ne spominjem da sam dve poslednje subote provela u G., u proseku po 12h van kuće.
MM je počeo da me podseća, da me i začikava povodom te torbe. Na kraju sam, više da bih njega otkačila, spremila par spavaćica, bade mantil, uloške i još par stvari u torbu. U jednu kesicu sam spakovala stvari koje sam mislila da bi bile zgodne za bebu, kada je budemo donosili iz bolnice kući. Obavezno je tu bila jaknica, zelena, prva stvar koju sam kupila svojoj devojčici. Evo i sad je imaslatkiš moj... juče nikako da zaspi, danas spava kao top...
Trećeg septembra smo pozvali nekolicinu prijatelja na večeru. Oko 23h su otišli, ja sam ubrzo završila u krevetu, a mm je, po običaju, ostao budan uz kompjuter do tri-pola četiri. U neko doba noći došlo mi je da se prebacim s levog boka na desni. Već nedeljama sam to izvodila u polubudnom stanju – nije išlo automatski. Tako i ovog puta, samo što, okrećući se, osetih kako mi se vruća tečnost sliva niz butine. Iskočila sam iz kreveta, znajući, bez ikakve sumnje da je to – TO: pukao je vodenjak i moj porođaj počinje!
Da sam znala da to tako izgleda, bila bih u MNOGO većoj frci od svakog izlaska iz kuće. Sećam se učestalog pitanja trudnica – kako da razlikuju pucanje vodenjaka od nevoljnog ispuštanja mokraće, pa onda saveta babica i ginekologa – da menjaju običan vateni uložak na par minuta, pa ako je svaki put mokar – to je vodenjak. Hej, kakve dileme? Ovo se nije moglo pobrkati – slivalo se niz noge, curilo na krevet, tepih, pločice... sve kako sam skakutala do toaleta... vruće i slisko vodenasto, specifičnog mirisa koji će kasnije imati i moja beba. Imala sam utisak da sam u roku od par minuta izgubila barem 1l tečnosti. Rvala sam se s ulošcima, upropastila nekoliko gaćica, hodala polugola kao muva bez glave po stanu, ne znajući šta prvo da napravim. Dok sam ja čeprkala po svojoj poluspremnoj torbi za bolnicu i tražila telefon porodilišta, mm ga je već našao na internetu i telefonirao. Tamo su mu rekli da nema potrebe da žurimo jer su u porođajnoj sali i tako svi zauzeti (!?).
Ja sam nekako htela da u bolnicu odem što kasnije, da deo trudova odradim kod kuće, da sve to u sali traje što kraće. Ovo s vodenjakom mi je totalno pomrsilo račune. Znala sam da se nakon pucanja vodenjaka porođaj treba završiti u nekom razumnom roku, najverovatnije za 48 sati, znala sam da postoji rizik od infekcije i ništa mi se to nije dopadalo. Zato sam valjda bila dodatno konfuzna i nećkala se oko odlaska u bolnicu. Ipak, nakon sat vremena bili smo spremni. Ja već dosta pribrana, radosna što počinje najzad moje i Nelino putovanje. Na izlasku iz kuće tražim od mm da me fotografiše – istorijski je momenat u pitanju: izlazimo nas dvoje, vratićemo se kući nas troje.
U pola šest bila je noš noć. Stakla na kolima malo zamagljena. MM vozi dodatno oprezno. Kao kroz maglu se sećam da je bilo mnogo više automobila na ulicama u to doba nego što smo očekivali. Kad smo zamakli na sporedan put koji vodi ka bolnici bilo je tiho, naokolo mrak, šuma... nekako svečano.
Dolazimo na peti sprat, ulazimo na odeljenje sa šifrom koju sam dobila na portirnici, zvonimo, pojavljuje se babica koju smo prvu i upoznali – ona koja je vodila susret s roditeljima i provela nas kroz porodilište. Saznajemo da je velika gužva, sve sale zauzete, rešile žene da se porađaju tog četvrtog septembra. U prijemnoj sobi je prijatna atmosfera, svetlo prigušeno, iznad uzglavlja kreveta za CTG svetle neki crveni zvončići. Kao za doček Nove godine. Kače me na CTG i ja srećna ko dete svaki put kada osetim i ugledam kontrakciju. Ono što tada nisam znala, a saznala sam tek dosta kasnije, u jeku porođaja, jeste da visina amplitude tokograma nema nikakve veze sa apsolutnom jačinom kontrakcije. Jedino što može da se vidi jeste učestalost i trajanje i relativna jačina kontrakcije u odnosu na druge, na tom aparatu i u toj sesiji merenja. Zato sam bila zbunjena što moje kontrakcije neki put izgledaju velike, neki put neznatne... a toliko sam iščekivala da postanu dovoljno jake i redovne, lepih amplituda, da mogu da kažem – porođaj kreće, grlić se otvara. Na tom prvom CTG-u videlo se da kontrakcija ima, da dolaze na svakih 7-10 minuta, što znači da mi predstoji čekanje. Tom prilikom su mi uzeli i bris grlića i napomenuli da će rezultati biti za par dana, tako da u slučaju da se ustanovi da imam neku infekciju, beba može odmah po rođenju da primi odgovarajuću terapiju.
Taj četvrti septembar je protekao mirno. Imala sam 4 CTG-a u toku dana, izvadili su mi krv i čekali.... Moje kontrakcije su postajale sve slabije i neredovnije, a ja sve nestrpljivija i zabrinutija. Da li ću završiti na indukovanom porođaju? Dokle ćemo čekati? Koliki je rizik za infekciju? MM me umirivao, a sam se totalno prepustio čarima našeg „medenog meseca“ u porodičnom smeštaju naše sobe – spavao, jeo, čitao novine i družio se sa ostalim očevima po hodniku. Naveče smo se prošetali u krugu bolnice i lepo odspavali tu noć – poslednju mirnu, tihu noć. Bilo je to neobično – naokolo se čuje plač beba, a mi kao pod staklenim zvonom, leškarimo u poslednjim satima „starog“ života.
Peti septembar je takođe proticao mirno. Opet smo bili u šetnji, lenčarili, jeli... Osećala sam da imam zatvor i da mi možda to koči početak kontrakcija. Htela sam da popijem neki čaj ili neko slično sredstvo, ali mi je babica predložila da ne eksperimentišemo i da mi lepo uradi klistir. I tako sam ja, svojevoljno, mimo procedure, prihvatila klistiranje. Bila mi je malo frka – nikad u životu to nisam radila. Međutim, babica mi je sve lepo objasnila, bila sam sama u porođajnoj sali, WC mi je bio na raspolaganju koliko god želim i nakon cele procedure osetila sam veliko olakšanje. MM je poslepodne planirao da skokne kući, ja sam mu davala instrukcije – da zalije cveće, da mi donese još poneki komad odeće – nisam računala da ću tako dugo ostati u bolnici. Onda sam pomislila – što ne bih lepo i ja otišla s njim, zaboga, kuća nam je na manje od 10 minuta vožnje od bolnice. I tako smo mi oboje zbrisali na sat vremena kući. Ja stigla čak i da pogledam poštu i da napišem poneki brzi odgovor. Cveće sam naravno zalila. Naveče je opet krenula da me hvata nervoza – popila sam neki homeopatski praškić za podsticanje kontrakcija, dugo se nije dešavalo ništa. Tek naveče sam osetila poneku kontrakciju. Rešila sam da iskoristim mirno veče da se istuširam i operem kosu. Uživala sam pod tušem, doterala stopala, namazala se losionom, ostavila kosu da se prirodno osuši... Negde oko 22.30 shvatim da kontrakcije postaju jače, da ih svaku pojedinačno osećam i da više nisu sasvim sporadične. U 22.45 počela sam da ih brojim – postale su redovne! Ubrzo su postale dovoljno jake da sam morala da uključim disanje. Počela sam, nepravilno, brzo da dišem i mm me smirio i podsetio na ispravan način. Od tog momenta pa do kraja porođaja disao je sa mnom i pratio svaku kontrakciju.
Oko ponoći ulazimo u porodilište, uzimamo svoje stvari i možemo da biramo između dve sale – obe podjednako velike i identično opremljene. Meni je svejedno, MM bira onu u kojoj smo bili prilikom obilaska porodilišta. Osećam se svečano. Sala samo za nas. Svetlo prigušeno, uključeno grejanje, pripremljen king size porođajni krevet, tu su rekviziti – stočić za porađanje, lopta, marama koja visi s plafona, prijatni mirisi, iza paravana kada – ah... sve sam jedva čekala da to isprobam i da na kraju završim u kadi sa svojim poslednjim, najjačim kontrakcijama. Babica nas je ostavila u našem carstvu oko 2 ujutro i rekla da će doći oko 4 da vidi kako napredujemo. Hej, tek za 2 sata, pomislila sam, a šta ako bude bilo potrebno pre? Nekako sam se osetila malo povređeno što ona misli da se za 2 sata neće ništa zanimljivo desiti.
Počeli smo opušteno, kao što smo učili na kursu, ja sam se kretala, menjala položaje, disali smo zajedno, mm je grejao dlanove i stavljao mi ih na krsta. Kontrakcije su postajale sve češće i jače i tražila sam da pritisak njegovih dlanova bude sve jači... Najviše mi je prijalo da sedim na stočiću. Tako nas je i zatekla babica, kada je došla u 4h, ali nas je i upozorila da ne provodim previše vremena samo na stočiću jer može nepotrebno da se rasteže međica i čini podložnijom cepanju. Ponovo sam na CTG-u, prolazim i prvi ginekološki pregled. Sva treptim od iščekivanja. Koliko sam otvorena? Razmišljam... kontrakcije su krenule oko 23h, nakon 5 sati.. možda oko 5cm? Možda više? Babica kaže – mhmmmm.... oko 3 cm. Ahhhh..... nisam mogla a da ne ispustim uzdah razočarenja. Samo 3 cm! Shvatam da će porođaj da potraje duže nego što sam to priželjkivala. Babica nas ostavlja naredna dva sata same. U 6.30 se menja smena.... pitam se koja od žena koje sam do sada upoznala će biti uz mene dok se budem porađala.
Kontrakcije su postajale sve intenzivnije i prebacila sam se u krevet, u ležećem položaju sam jedino uspela da se dovoljno dobro opustim da bih se koncentrisala na disanje. Vreme počinje sve sporije da protiče. Nakon 5 ujutro kao da je stalo. Svaka kontrakcija zahteva moju maksimalnu snagu, mm me bodri, hvali za svako uspešno urađeno disanje, upozorava da izdišem sporije, nastoji zajedno sa mnom da kontroliše bol. Izdišem snažno i sasvim sporo kroz zube, pokušavam da telo održim opuštenim, a da jedino kroz vazduh koji izlazi iz mene istisnem bol. Kako bol postaje sve jači, sve mi je teže da to postignem i počinjem da se tokom kontrakcije gubim, svaku sledeću kontrakciju sve teže pratim, otimaju se mojoj kontroli, telo me sve manje sluša, noge i ruke počinju da se grče, ne uspevam da izdišem vazduh kako treba tokom cele kontrakcije i one sve češće završavaju u mom jecanju. Na početku sam ih željno očekivala, jedno vreme sam vladala njima, sada je počeo da me hvata strah od svake sledeće. Umesto bola koji polagano narasta i u momentu najjačeg inteziteta ostavlja nadu da će uskoro početi da opada, bol sada kreće naglo, stežem mm, gnjuram glavu u njegovo krilo, pokušavam da izdržim... samo da izdržim... Umesto da bol izlazi s vazduhom kroz moja usta, osećam kako mu se suprotstavljam, umesto da ga koristim, borim se s njim. Borba me iscrpljuje i počinjem da padam u neki omamljujuć san praćen kratkim crticama od snova između kontrakcija. Ne znam dokle ću moći ovako dalje. Mislim.. ako je ostalo još 2-3 cm, 2-3 sata.. možda mogu da izdržim, ali... da li će mi ostati dovoljno snage za istiskivanje bebe?
U tom već prilično pogubljenom stanju dočekujem sledeću kontrolu. Reči babice su mi zvučale skoro kao smrtna presuda: 4.5 – 5 cm otvorena. MM i ja se gledamo... gledam u ogroman časovnik, gledam kroz prozor... polako počinje da sviće, ja još nisam ni na pola obavljenog posla... Svi zajedno donosimo odluku da primim PDA. Dok je došla anestezistkinja s timom sestara i babica prošlo je oko pola sata. Bilo je to kao večnost. Jedina pomisao koja mi je pomogla da ne počnem da jaučem tokom bolova bila je da će pomoć uskoro doći.
Sve je prošlo kako treba. Ležim u krevetu, prikačena na infuziju, na anestetik, na CTG... sestra mi redovno meri pritisak, temperaturu, bol nestaje, noge trnu... kao da plutam na oblaku.... svetlost dana polako ulazi u sobu. MM je bled i iscrpljen. Ostajemo opet sami. Usred blažene opuštenosti najednom panika – tonovi bebe padaju. Padaju ispod 100, padaju i dalje.. na 80. MM trči u panici i doziva sestru i babicu, one dolaze i daju mi neko sredstvo za blokiranje kontrakcija. Bebini otkucaji srca se normalizuju i vraćaju na preko 120. Od tog momenta mm ne ispušta CTG iz vida.
Pošto su mi kontrakcije postale slabije i manje učestale oko 10h dobivam stimulaciju. Amplitude skaču, kontrakcije se nadovezuju jedna na drugu. Pitam se, kako žene preživljavaju stimulaciju bez anestezije??? Oko 11h bol se polako ponovo vraća, intenzivnije s desne strane. Novo merenje: 8 cm. Ponovo mi se rađa nada da ćemo porođaj okončati ubrzo. Međutim, babica je oprezna, upozorava me da je ostalo još dosta posla. Oko 12h primam novu dozu PDA, ali se ne raspoređuje dobro – leva strana je blokirana, a desna samo malo oslabljena. Već nakon sat vremena moram ponovo da uključim disanje. Ovog puta me kontrakcije iscrpljuju još brže... počinjem da drhtim. Drhtavica se pojačava, cvokoćem, tresem se kao prut. Molim sestru da mi izmeri temperaturu. 38 stepeni. Nakon 10tak minuta 38.7. Dalje ne merimo. Dok se tresem i cvokoćem i gorim, u sobi se okupljaju žene... ginekološkinja, babica, sestra... pregledavaju me, porede svoja mišljenja, utiske... Zaključak: otvorena sam skoro kompletno, ali beba se okrenula i leži nakoso, ne može da započne izlazak u porođajni kanal. Preporučuju mi da narednih sat vremena provedem klečeći tako da mi karlica bude što višlje, da se pokrećem, ljuljam i da probam da vratim bebu u položaj za porođaj. Primam novu dozu PDA. Saopštavaju mi i rezultate vaginalnog brisa uzetog u utorak: infekcija streptokokama. Primam antibiotik.
E tad lepo pucam po šavovima. Počinjem da plačem, mm plače sa mnom. Ne mogu da verujem da mi se sve to dešava. Ne mogu da rodim normalno, sve traje beskonačno dugo, na kraju ću roditi carskim rezom, dete će biti inficirano, započeće život primajući antibiotike, zašto druge žene mogu da izdrže bolove, ja ne mogu.... hoće li se moj porođaj uopšte završiti, hoću li roditi zdravu bebu... MM je očajan. Gleda me kako se tresem pod temperaturom, gleda na sat, gleda na CTG... Zove babicu kod koje smo išli na vežbe. Ona savetuje da ne klečim nego da se prebacujem s jednog boka na drugi nakon svake kontrakcije.
Oko 14h ponovni pregled pokazuje da beba prednjači glavicom, ali ne ide temenom več čelom. Opet nov talas očaja... MM insistira da se okrećem s boka na bok nakon svake kontrakcije. Sada on diriguje porođajem, nadgleda tonove bebe i namešta sondu CTG-a.
Oko 15h molim ga da mi donese neki sok... popila sam u međuvremenu dva kakao napitka i to me je držalo, ali sam poželela sok od jabuke da se osvežim. On trči do prodavnice u glavnoj zgradi. Ostajem sama i na svoju radost osetim da kontrakcije nestaju, a kreće pritisak. Naponi! Porođaj ulazi u zadnju fazu! Znam da ne smem da se napinjem dok ne dobijem dozvolu, ponovo dišem kontrolišući napone koji postaju sve jači. Užasno mi nedostaje mm. Sama sam sa naponima, gorim i tresem se i pitam se: mogu li ja da izguram moje dete? Vraća se mm, dolazi babica... Lepo, zadovoljna je, na dobrom sam putu, Nellie je u pravom položaju, sada mogu da probam da se malo šetam, da njišem kukovima, ništa guranje, ništa napinjanje... samo da se uzdržavam, koristim silu teže...
Slušam i pokušavam sve to da radim. Ali ljudi... kako je to teško!!! Nisam se uopšte pripremila da naponi mogu da budu tako bolni i da mogu tako dugo da traju. Sve priče o porođaju su redovno završavale porukom da su naponi mala maca u poređenju sa trudovima, zamišljala sam da će i moj porođaj, od momenta kada sam potpuno otvorena i beba uđe u karlicu, da završi sa dva, tri, eventualno četiri napona. Ah... haha... daleko od toga. Nemam više predstavu koliko je trajalo moje mučenje sa čučanjem, stajanjem, ležanjem na boku, isprobali smo svašta, a ja nisam imala utisak da se bilo šta promenilo. Počela sam da očajavam – beba je ušla u porođajni kanal, nema povratka nazad, zaglavila se, ne smem da se napinjem, zašto ne smem da se napinjem – ništa mi nije bilo jasno. Znala sam samo da sada nema povratka. Nema carskog reza. Imam prirodan porođaj i bebu ću ili izgurati sama ili će je izvući iz mene.
Ja više ne mogu da izdržim da se ne napinjem i rešila sam da radim kako mi priroda nalaže. Napinjem se ali istovremeno nemam vere u sebe, ne mogu da zamislim da ću da uspem. Ne znam koliko sam daleko od cilja. U tom momentu dolazi glavna lekarka s odeljenja, jedno divno blago, nežno stvorenje i podržava me da se napinjem. Podržava me i kaže kako je sve dobro, kako lepo napreduje, kako je ostalo još sasvim malo. MM je iza mene, pridržava me, lekarka i babica nadgledaju izlazak bebe. Lekarka mi daje instrukcije koje prepoznajem: napni, promeni vazduh, napni, promeni vazduh... Radim najbolje što mogu... ali, nije isto slušati instrukcije i zamišljati kako to izgleda napinjati se, kao da kakiš i piškiš istovremeno.... i zaista to raditi i gurati bebu koja kao da te raspinje, kao vreća kamenja koja pokušava da probije put između nogu. Da sam mogla u tim momentima imati pred očima sliku svoje bebice, verovatno bih istisnula i pluća i jetru i celu svoju utrobu, verovatno... ili mi se sada tako čini. Međutim, imala sam samo taj neopisiv razdirući bol i želju da se sve to konačno završi i nadu da ja to mogu. Nude mi da opipam glavicu koja je počela da se pomalja. Ne mogu... ležim zatvorenih očiju, koncentrisana na nov nadolazak napona, da mi ne promakne taj talas, da ga iskoristim, da nateram telo da uradi nešto što mi deluje skoro nemoguće. Nakon nekoliko pokušaja olakšanje – glavica je izašla, bebina glavica je napolju! Gledam u to nešto tamno što niče iz mene i sada znam – uspeću! I uspela sam, i sama iznenađena lakoćom, istom kakvom taj poslednji potez prikazuju C. i A. svakog dana, na vežbama za pripremu za porođaj. Prvi put kada sam prisustvovala vežbama i videla taj njihov pokret rukama koji prati islizavanje bebinog tela, lagan, graciozan, suze su mi krenule na oči. Pokret rađanja. Tako je i bilo. Nakon još svega jednog napona malo telo je prosto izletelo iz mene, malo, vruće, sklisko, plavo, drhturavo i tiho. U 17.28.
Tiho – bez uobičajenog i očekivanog plača, bebica se koprcala na mom telu, negde u periferiji mog vidnog polja presecala se brzo pupčana vrpca, udisala sam njen miris, dodirivala kožu – glatku, mekanu.. ne može da se poredi ni sa čim, potresena srećom, čuđenjem, divljenjem, nevericom, hej – uspela sam da rodim moje dete, živo je! Govorila sam mm da je dotakne, njega nisam videla, bio je iza mene sve vreme i želela bih sada da sam mogla da obuhvatim neobuhvatljivo – trenutak rađanja moje Nellie i njegovo lice. Pišem o nečemu što je trajalo par sekundi i što se nikada više neće ponoviti, što ne može čak ni da se prizove u sećanje sa iole verodostojnom reprodukcijom bilo kog oseta, emocije ili pomisli... kako prolaze dani, kako budu prolazili meseci i godine, taj trenutak biće sve nestvarniji, pretvaraće se u gotovo mitsku priču o tome „kako je Nellie došla na ovaj svet“, svi ćemo znati da je taj trenutak postojao i da je ličio na ovo što opisujem, ali sećanje na njega biće samo smežurani partljak izvornog doživljaja koji je davno nestao. Kao sasušen komadić pupčane vrpce koja je povezivala Nellie i mene mesecima, kroz koju je tekao život, a sada je mrtva, tvrda, smeđa neprepoznatljiva i jedino trag dragog mirisa novorođenčeta govori o tome šta je nekada to parčence materije bilo.
MM ne razume, za njega je čitav porođaj bio toliko traumatičan da ne želi ni da ga se seća, ali ja sam već nakon nekoliko dana po Nellinom rođenju kristalno jasno znala – ponovila bih sve, svaki minut, sutra bih otišla u porođajnu salu opet, po istom programu, u preterano velikom broju činova, samo da doživim ponovo tih nekoliko dragocenih, prekratkih sekundi susreta s Nellie. Rađala bih je ponovo i ponovo i ponovo.
Mogla bih dalje detaljno opisivati sate koje smo proveli u porođajnoj sali, stavljanje Nellie da doji dok su mi istovremeno ušivali epiziotomiju (savršen ručni rad, doktorki medalja za obavljen posao!), naše druženje s bebicom na krevetu, naš „medeni mesec“ u bolnici koji je potrajao naredna četiri dana tokom kojih smo upoznali našu srećicu (gladnu, uspavanu, zadovoljnu, čistu, umazanu mekonijumom do pola leđa, razjarenu, crvenu i zacenjenu od plača....), našu borbu za osvajanje dojenja (našu, jer smo Nellie i ja radile kao tim u onim najkritičnijim satima nadolaska mleka), iskustva sa sestrama, prvo kupanje.... bezbroj utisaka, bezbroj – i to bi moglo da zauzme narednih 10 strana. Zato neću.
Odlazak iz bolnice mi je teško pao. Priželjkivala sam da dođemo kući, pribojavala se toga, istovremeno. Obavljajući poslednje preglede, prikupljajući potvrde, pakujući stvari, osećala sam se kao da odlazim iz hotela u kojem sam provela nezaboravan odmor. I kao što često iz hotela ponesemo kakvu sitnicu da nas podseća na letovanje, tako sam i ja ukrala crvenu kapicu koja je još danima mirisala na glavicu moje tek rođene bebe.
 |
|||
Odgovori s citatom
