... priznala sam jučer majci što se desilo.

Mislila sam si: bolje da zna što je naš mali vjetropir sposoban/spreman napraviti, bolje će ga ubuduće paziti (skupa sa nama ).
Naravno, rastulila se kao tužna godina, odmah ga je uhvatila ponovo mu očitavati lekciju (mislim da ćemo mu to spominjati svaki dan do 49. godine) i tako... kada je došla k sebi ispriča ovo:

Ja stara 2 godine i neku siću (bila sam jako mršava i sitna za svoju dob), u Novalji smo, čoporativno familijarno ljetovanje, 10 odraslih, isto toliko djece, apartmani na nekoliko katova, odrasli zabavljeni kao da ih netko pustio sa lanca (uf, TO su bila ljetovanja...) a ja se u nekom momentu popnem na 2 kat, uđem u apartman, odem na terasu, provučem se kroz rešetke i mašem im kao luda. Njih 9 dole (blijedi kao krpe) pokušavaju me zabaviti a jedini prisebni ujo otrči gore na kat. Prisjelo im ljeto.

Eto mene žive pa zaključim da krv nije voda

E, btw: pričam danas kolegicama na poslu što se desilo a one me pitaju: jesi ga nalupala pošteno?!
Ma, stvarno mislim
Ali... to već neka druga priča, jako, jako, jako tužna....