Nemam sad vremena čitati baš sve komentare ali suštinu shvatih. I evo naše situacije:

Mm je sličan tvom. Ja sam sama brinula (i još uvek brinem) o tri muškarca - mužu i blizancima. Nikad me niko nije pitao koliko spavam, kad legnem, kad ustanem, koliko se puta noću probudim, bole li me leđa, imam li živaca da kuvam/peglam/ribam pod u 112 kvadrata svake večeri...Mama daleko, sveki boli uvo, mm na poslu od jutra do sutra.

I onda se redovno nađe neki pametan koji će mi sevnuti sjajnu ideju za odgoj dece. Baš tu koju tebi servira tm. Udarila sam jednom jednog. Bila sam umorna i bolesna, oni nemogući kao što uvek budu kad smo mi takve. Dušu sam isplakala te noći i zaklela se da nikad više neću udariti dete. Ništa nisam postigla sem što sam sebi natukla glavobolju od plakanja. Nije on nešto posebno skapirao, udarac slab ali se osetio, lepo odspavao noć i probudio se da bi nastavio da bude srećno, zdravo i preslatko dete. Ali rana na mom srcu je ostala.

Kako to objasniti nekome ko sa mojom decom ne provodi ni deseti deo vremena od onog koje provodim ja? Moja sveki me pre neki dan nazva dobrim duhom iz čarobne lampe koji skače na svako 'mama''. Kaže da sam oduvek tako radila, sva im se predavala dok ne padnem na nos.I niko da prebroji tu decu, da skapira da ih je od početka dvojica, da je broj uzviknutih 'mama' duplo češći kao što su duplo češći bili i noćni podoji, kupanja, presvlačenja, prohodavanja...Svima je savet 'iskuliraj ih malo', mm-u naročito. On prosto ne želi da skapira da ja neću da kuliram svoju decu.

Moja deca nisu divlja i nevaspitana. To su jedna zrela i pametna deca sa kojom mogu uvek da pođem negde. To su deca koja su prolazila kroz tantrum-faze kao i sva druga deca. To su deca koja su prolazila kroz čičak-faze kao druga deca. Emotivno su jaki i podržani sa moje strane, imaju se pravo ljutiti kao što se imaju pravo i veseliti. Imaju pravo argumentovati svoje želje i svoje potrebe a imaju pravo i reći 'ja to jednostavno neću'. Imaju pravo da budu deca sa svim onim što detinjstvo nosi. I ne zanima me šta okolina (niti mm) misle o njihovom ponašanju (koje je btw prilično fino za dva troipogodišnja dečaka)

Izbegavala sam NE koliko sam mogla. Stan sam preuredila, pomerila kriterijume što se urednosti tiče (higijena je na visokom nivou i npr. pod je uvek obrisan ali me boli uvo što preko istog ne može da se pređe jer je zastrt legićima). Fazu penjanja smo izlečili kupovinom tobogana. Fazu kopanja zemlje izbacivanjem cveća iz kuće. Fazu brljanja po frižideru zaključavanjem istog, fazu rondanja po ormarima oslobađanjem po jedne police u svakom delu...

Tata i dalje mantra sa svojim idejama ali ga niko ne sluša