Slažem se s Vilmom.
Meni se sad čini da je ta prva godina bila više odgajanje mene nego klinca.. Nakon godinu sve je lakše i lakše.
I ja si sad ne mogu više zamisliti život bez djece, nije mi jasno u čemu sam uživala, a najviše mi nije jasno na što sam trošila silno vrijeme koje sam imala.
Sada mi fale samo neke stvari... ponekad se zavaliti i dugo buljiti u tv, ponekad se naspavati bar do 9.. ali za razliku od one prve godine kad sam bila totalno neispavana, umorna, kad nisam imala ni minutu za sebe i jedva jedva uz kranje napore sam stizala sve obaviti.. kad sam imala osjećaj da se potpuno moram odreći sebe.. sada već vidim male rupe u vremenu koje se otvaraju.. Bilo dok se malac igra, ili kad zaspe u 9, ili vikendom kad odere 2-3h popodne....
U svakom slučaju znam da sam se ja jako promijenila (naučila da se mogu odreći sebe zbog nekog kog neizmjerno volim, da mogu uživati u tome, da mogu biti strpljiva, da se mogu nasmijati i kad sam jako jako umorna...).. i znam da je ta promjena na bolje iako je bila i bolna (trebalo je umlatiti onoliki ego).. i nadam se nastaviti u istom smjeru.