joj, baš ste me ubole s temom! sjedim s vama, bebica spava a mm u drugoj sobi leži. ukratko posvađali smo se pred dva dana. situacija: bebica ne može spavat jer ga muči kakanje i nakon par neprospavanih noći, prekjučer ujutro u 6 vidim hvata me nervoza, držim ga u rukama i živčanim, odlučim probudit mm-a jer sam mu večer prije rekla da ću ga dići ako više ne budem mogla. i složio se. dakle, budim ga. . gleda me, kaže: spusti ga sad ću se dignut. . . i nastavi spavat! luuuudaa. dakle da ne opisujem svađu jer žene su sa venere a muškarci s marsa iliti ja u koppe a on u spade to traje dva dana. zašto ja to sve tu pišem ? jer smo se dva put svađali pred djetetom i to ruužno. urlala sam iz petnih žila i svašta mu izgovorila. a dijete me gledalo! i tako me sram. i tako sam tužna. ne znam protiv sebe. prekinula bih tu glupost a opet je to jače od mene. ego!! ja želim da se on meni ispriča. hej ljudi, ja želim da se on meni ispriča po cijenu takvog odgajanja djeteta. muka mi je. a opet ne prestajem. voljela bih biti bolja osoba , netko u koga će se ugledat dijete moje i biti ću ponosna na njega i na sebe ali eto, sve ostaje samo na pukoj retorici, kad treba pregrist ponos i biti nježan, strpljiv i tolerantan ja postajem rošpija!