fala vam jos jednom na svim savjetima i razmisljanjima, koje ste podijelile sa mnom vezano za moju trenutnu situaciju.
toliko toga tu ima, toliko "detalja", nazovimo ih tako, da ne stignem sve napisati u dva posta. zato mi je drago sta ste vi tu, jer me tu i tamo podsjetite na neke stvari, koje vam u cijeloj toj gomili zaboravim napisati.
mama courage, napomenila si da nedostaje njegovo priznanje da je napravija sta je. imas pravo donekle. onaj dan, kada nas je zva da idemo s njim na izlet u prirodu, sam mu ja poslala dvi pozamasne poruke u kojima sam mu pokusala predociti sta je tocno njegovo ponasanje izazvalo kod mene i kod malene. nisam bas sigurna da mu je to sve silo kako triba, no medutim napisa je samo da priznaje svoju krivicu. medutim, ka sta sam vec jucer napisala, mojoj mami je jucer reka kako sam i ja njega udarila, sto se definitivno kosi sa tim njegovim tzv. priznanjem.
citala sam zadnjih dana po internetu vezano za obiteljsko nasilje i negdi u toj hrpi sam procitala da su obicno oni koji su bili zlostavljani u djetinjstvu, posli i sami nasilnici. cesto on zna u prepirci sa svojom starom govoriti kako ga je tukla cime god je stigla kada je bija dite. s druge strane, u zadnjih godinu i po, koliko sam bila tamo, sam promatrala nju u odnosu sa dicom (cuva klince od njegovog brata) i nisam bas primijetila da ima takav pristup prema dici. ne znam...
no, odlucila sam isto to sto ste vi ionako napisale. sve je to upitno, mozda je to samo akumulacija cilog pritiska oko posla i svega, znam da nije lako, onda ja nemam stalni posal, od rodenja malene prakticki ne zivimo sami, nemamo svoj mir i kuzin da je tesko. meni jos na glavi visi godina dana faksa do diplome. ali sam sebi tako poslagala prioritete u zivotu da sve ceka kada je chiara tu. provala sam drugacije, ali ne ide. tako da jedino mogu funkcionirati tako da ucim po noci, jer ako pokusavam po danu, kada je ona budna, onda se samo izivciram a to ni dobro ni za me ni za nju.
sta sam tila reci, da... uvik puno pricam, skacem s teme na temu, pa se vracam na zaostatke... haha to je uvik tako kod mene... nemojte zamirit!
tila sam samo reci, da nema garancije, to je mozda samo bilo sad ovaj jedini put i vise nikad, a s druge strane moze prerasti u najveci moguci problem. ja stvarno ne zelim riskirati s tim, jer, kazem vam, ovaj put sam imala donekle srice, jer nisam bila sama s njim u stanu, a i malena je spavala, pa nije morala gledati scene. ali ako se sad prihvati to ka takvo, moze se dogoditi da sutra ona ima 4 godine, igra se s bebama dva metra dalje i gleda kako otac tuce majku. to ne zelim priustiti ni njoj ni sebi.
zato i jesam odlucila vec da stojimo i dalje kod mojih, povremeno da odemo kod njegovih na sat-dva, cisto da ne izgubi kontakt s ocem i njegovima, ali povratka nema dok se ne definiraju neke konkretne stvari. mislim da je i on jako dobro svjestan toga, jer me zove 500 puta dnevno, salje 300 000 poruka (nocas primjerice od 2 do 6 mi salje poruke u prosjeku svakih po sata, da kako on nas voli, da ce on dokazati da nas voli, da smo mu najbitniji, da ce nam napraviti dom, da smo mi zavridile ljubav i sl.), samo mislim da je tesko to javno naglas priznati. kako god bilo, ako zeli da spasimo brak, od moje strane ce dobiti potvrdan odgovor samo pod uvjetom da odemo na terapiju. ne mora to bit moj ujac, jer je meni u rodu, pa mozda bi njemu bilo to neugodno, ali negdi moramo ici. i ja sam voljna odvojiti svoje vrime da idem s njim. ma di god bilo...
sta mi je bilo cudno jucer, kada je bija ode kod nas, i prica s mojon staron, ali cudno u pozitivnom smislu, sta mi je nudija svoje kreditne kartice i sve. on je inace osoba koja mora imati sve pod kontrolom. to je valjda to , na sta si, sp00klice, mislila. i vec godinama tako funkcioniramo da on ne zeli meni dati svoje kartice, pa onda ne dajem ni ja njemu punomoc na svoj racun. mislim da tako ne bi tribalo biti u braku, vec da se sve dili i da nema vise moje-tvoje. kod nas toga nikad nije dosad bilo. nadam se stoga da ti njegovi "koraci", nazovimo ih tako jer mi druga ric trenutno ne pada na pamet, ipak vucu prema promjenama, i to pozitivnima.
mama courage, znam da ima masu posla oko firme. tim vise sta je djelatnost nase firme nesto sta u nasoj zemlji nije jos toliko poznato. ceka nas stoga paklen put. ali ideja je vise nego jako dobra. stvar je u tome sta je to veliki projekt, kog on sam vuce. i to me ljuti sta je on jedini sta ga vuce. ja sam provala ga vuci s njim, ali sam odustala jer onda smo oboje time zatrpani, a ne mogu ja staviti dite "na cekanje" dok se firma ne podigne. ostala ekipa u firmi je orijentirana na svoje zivote, na svoj posal, od kog zivu, na svoje obitelji, fakultete. i dolazi do toga da on bude preopterecen, jer radi svoj posal, vuce nasu firmu, nema vrimena za dite, za mene, za obitelj opcenito... s druge strane toj ekipi ne zeli reci da to nije u redu, meni ne dopusta da im to kazem (jer je on zahvalan i na onim mrvicama sta napravu), a na kraju balade, svi mi u firmi imamo ista prava. to jednostavno nije pravedno! i on ispada budala sta zrtvuje svoje vrime i za druge. i to je ono sta mene ljuti!
taj dan, kada se dogodilo to sta je, sam mu rekla da ja zelim izaci iz firme jer se vec misecima grizem radi te nepravde. meni to ne triba da obolim na zivce. i to je bija povod svemu tome sta je dalje uslijedilo.
ali nema tog ko meni moze reci na ovom svitu da je u redu, da, dok on crnci ka stoka, da odredena osoba iz firme, koja ima dovoljno slobodnog vremena trenutno da uskoci, mene zove da idemo napravit dir po gradu. mislim da bi bilo daleko efikasnije i za svih lipse da se skupimo bar nas troje, kada ostali vec radu sta radu, i napravimo nesto zajedno. podilimo poslove! ostali takoder imaju barem sat vrimena dnevno slobodno. ali takvo nam je drustvo, di svak gleda sebe i kog briga kako je njemu sta dnevno spava od svega toga samo 4 sata. i na kraju dolazi do tog zbog cega sam otvorila ovaj topic.