Uh, aktuelna tema i kod nas. U nedelju smo bili u gostima kod moje tetke. "Nameracili " se na uzivanje - predivna basta, bazen, terasa...
Nadja valjda nikad u zivotu nije bila gora. Jurila je kuce po basti, pokusavala da uskoci u bazen, cupala ruze...
Svako moje NE bilo je propraceno ili osmehom i nastavkom po istom ili strasnom histerijom, izvijanjem u "luk" kada sam pokusavala da je uzmem u ruke.
Dosli smo kuci prilicno iznervirani, mada smo uspeli da sacuvamo mirnocu i da ne vicemo na nju. Citavo popodne smo samo objasnjavali, ali bez efekta.
Kada su deca zaspala i mi seli da porazgovaramo o razlozima za takvo ponasanje, konstatovali smo da je ona jednostavno bila preumorna (tog dana smo je bez potrebe vukli i na gradsku plazu i kod sveki na rucak).
Prisetivsi se slicnih takvih ispada, shvatili smo da se UVEK desavaju kada dete ispadne iz svog redovnog ritma i kada barem pola dana nije u poznatom okruzenju.
Svakodnevni, mali napadi "drekanja" desavaju se kada zurimo u vrtic, kada nesto nije po njenom ili bas ne bi da obuce ono sto smo joj mi spremili. U takvim momentima trudim se da ostanem pribrana i da, pored sve dreke i dalje ostanem pri svom prvobitnom NE ako za to imam argumenata. Da je lako, nije...
Ipak, cini mi se da sam evoluirala kada su takve stvari u pitanju u odnosu na vreme kada je starija devojcica bila mala. Sada bolje shvatam da je to njen za sada jedini nacin da izrazi svoje frustracije i da je ne treba sputavati, samo ostati pribran i pruziti joj zagrljaj i utehu ako stvari odu predaleko.