Ja sam rodila na CR i zao mi je kaj beba nije bila sa mnom sve vrijeme. Ostala je samo zadnju noc jer sam tad skupila hrabrosti i usprotivila se cimericama koje su bile protiv toga. Inace, ne mislim da si neposoban nakon CR brinuti se o djetetu. I mene je boljela rana, ali smijes dici bebu, pa nema sto kila. Moja je k tome bila i natprosjecno velika.

Dojenje nam je islo tesko, ali dr. Stanojevic i dr. Bednes su me jako hrabrili, rekla mi je dr. Bednes da sam izvanserijska dojilja sa svojom upornoscu, znam da mi je laskala, ali meni je to tada jako puno znacilo.

Dobila sam ragade jos u bolnici i sve je krenulo krivo ali mi danas svejeno dojimo vec 8 mjeseci. Hocu reci, nije sve od bolnice, uvjeta, sestara (koje btw ni meni nisu bila podrska, jedna mi je cupala dijete s dojke, druga se vrijedjala jer sam joj rekla da se to ne radi tako i sl.) nego je ponesto i da nas mama. Rekla bih da je veci dio do nas, do nase zelje, borbenosti i snage. Ali to je moja perspektiva. I ja sam plakala, jako puno i nikad mi nije bilo teze. Nikad, dok mi se dijete nije razboljelo, ali to je druga prica.

Zao mi je ako tko ovaj post shvati osobno jer mi nije zelja ikoga uvrijediti, ali kako rekoh, imam iskustvo sa SD: carski i skoro pa rooming in a mogla sam vise, da su dali. Iako je boljelo.