da li je bolje na odlasku (na posao ili drugdje) oprostiti se od djeteta i reći mu da sada morate ići
ili se iskrasti dok druga osoba zabavlja dijete?
kakva su vaša iskustva?
 |
|||
|
|
|||
Kako postupiti na odlasku?
da li je bolje na odlasku (na posao ili drugdje) oprostiti se od djeteta i reći mu da sada morate ići
ili se iskrasti dok druga osoba zabavlja dijete?
kakva su vaša iskustva?
Nemoj se iskradati. Nikako.
teško pitanje. treba naći zlatnu sredinu između ne iskrasti se, ali i ne odugovlačiti, ne puno objašnjavati i racionalizirati (posebice ne na vratima), najbolje brzo i u hodu, dok joj pokušaš okupiti pažnju nečim drugim, veselo, u letu. i ne govoriti: idem sad, nego: brzo ću doći.
lako u svakom slučaju nije.
M plače kad mu kažem da idem u wc. Plače kad odem u drugu sobu.
Ovaj tjedan sam se iskrala dok su ga moji zabavljali. Sljedeći dan je cijelo vrijeme išao za mnom i plakao bi čim mu ne bi bila na vidiku.
Jučer sam morala otići dok je on još spavao. Danas je jedan od najgorih dana jer je M cijeli dan plakao i išao za mnom. Popodne je bio toliko umoran ali nije htio nikako zaspati.
Poslje sam shvatila da se on možda boji da neću biti tu kad se probudi. Kad sam mu rekla da se ne boji, da ću biti tu kad se probudi, odmah je zaspao.
Vidim da sam pogriješila. Ubrzo bi trebala počet raditi pa ne znam kako da to izvedem a da ne bude velike drame. Ima 20 mjeseci.
Mi smo odlučitili nikad se ne iskradati. Kad je bila mala bilo je lakše jer nije još kužila. Sad je nekad koma. Obično joj najavim dan ranije, pa ponovim najavu na dan ostavljanja i pritom joj detaljno objasnim kamo idem, zašto ona ne ide sa mnom itd. Kad krenemo baki samo kratko ponovim da sad ide baki, a da mama ide - kamo već. U trenutku ostavljanja samo brza pusa i okret na peti. Isprobali smo puno toga i ovo se pokazalo najbolje.
Nemoj se iskradati. Time mu zapravo šalješ poruku da možeš nestati u bilo kojem trenutku i činiš dijete nesigurnim. Uvijek mu najavi svoj odlazak.
joooj ja sam se iskradala na žalost, jer mi je bilo prestrašno slušati i gledati dijete kako plače i jeca za mnom, gleda me suznim očima i pruža ruke prema meni, a iz onih malih okica kao da me moli da ga ne ostavljam, a ja ga onako nemilosrdno ipak ostavljam. osjećala sam se kao da mu time još dodatno zadajem bol. ako bi se iskrala onda ne bi ni plakao jer nije ni vidio da odlazim nego je malo zakmečao tek kada bi skužio da me nema. sada više ne plače, ostavim ga bez problema no stvarno mi je tada bilo užasno teško.
Kažem "pa-pa, ode mama na posao" mahnem, i izađem, Reakcije se kreću, od "pa-pa" do neutješne vriske, kako koje jutro. Ali se tješim da je vriske sve manje... Nekad spava u vrijeme mog odlaska, pa odem bez pozdrava. Nisam primjetila da je to nešto smeta. Valjda zato jer je na početku mojih odlazaka na posao uvijek bila budna, i naučila je da se vraćam nazad. Sad me čaka ispred vrata u 15:15, i ako malo zakasnim pita "gde mama!?"
Mi se nikad nismo iskradali. Uvijek smo mu rekli da odlazimo i kak dugo nas nebude (iako nije pojma imal koliko je to pol sata). Slažem se s time da bi ga učinili nesigurnim ako bi samo nestali bez da mu bilo kaj velimo... A ako npr. MM mora nekam na više dana, onda mu čak par dana prije toga priča da on mora otići tam i tam i kaj bu se tam sve radilo i da se naspava toliko i toliko puta (po tome R mjeri vrijeme) i da se onda on vraća... I do sad nije bilo problema... Uvijek i u svemu ga nekak nastojimo pripremiti na ono kaj ga čeka, osobito na ono kaj znamo da mu nebu baš najugodnije i mislim da mu je tak puno lakše...
debeli potpis!!!Honey prvotno napisa
to je najgore što možeš napraviti.
moja frendica se stalno iskradala, a onda je doživjela da joj mala s pet godina kaže: NE DOZVOLJAVAM TI DA IZAĐEŠ!!
:shock:
naime tad sam ja inzistirala da joj kaže kako ide van, i kako ćemo ju kikica i ja čuvati... cvilila je par minuta, onda smo ju odvele u park, igrale se - i sve je bilo super. nakon toga je uspjela prihvatiti da mama mora u dućan, kod doktora, itd...
sramežljiva ti je napisala što zapravo radiš iskradanjem...
kod mene u vrticima tete insistiraju da roditelji po odlasku djeci kazu da sad idu na posao i da ce se mama i tata vratiti
Bubica ima 16 mjeseci i pokušavam ne iskradati se, ali to onda završi da ja ili zakasnim ili ne idem
Ja nju jednostavno ne mogu ostaviti kako plače
pale - otkud ti ideja da se vraćaš? pa ne ostavljaš dijete zlostavljačima :? ...
kad skuži da te dernjavom vrati - zašto to ne bi napravila opet, i opet, i opet, i opet.... zabavna igra, zar ne? potvrda da si njeno vlasništvo?
to je isto kao kad se klinci bacaju po podu u dućanu, a roditelj im kupi ono zbog čega vrište... :?
Pa ono ja na vratima mašem joj, ide mama raditi, a ona u plač, ja se vratim, uzmem je, poljubim je i kažem ma mora mama ići raditi brzo će se vratiti, a ti ajde sa bakom na balkon viditi ptičice i vau vau. Onda ona nakon mog nagovaranja ode baki, a ja odem i čujem je kako kenjka., ali ju baka brzo smiri ptičicama. Samo nekad to nagovaranje traje kraće ili duže ovisi o trenutku. Ne znam nekako joj ne mogu mahati pa- pa dok se ona dere, to mi je nekako ignoriranje njenih osjećaja, kao da me nije briga što ona plače ( tj ne želim da ona tako shvati ). Kažem opet, nije to svaki put i nastojim da je ne ostavljam u plaču, a opet i da se ne iskradam. Zaigram je sa bakom i ptičicamaMožda griješim, ali ne želim je ostaviti u plaču, meni to nije ok i jednostavno se grozno osjećam kad tako odem. Ako baš ne moram ostanem još neko vrijeme pa odem malo kasnije kad se smiri i prihvati bez problema da sad idem.
Ne smatram da će zbog toga doći do bacanja po podu u dućanu i kupovanja onoga zbog čega vrišti. Ja mislim da njoj treba vremena da shvati da ja idem i da ću se vratiti.
pale, kad ideš - idi...
mene je davno jedna prekrasna djevojčica iz dječjeg doma - naučila da tako radim...
naime, ja sam dolazila po nju svaki dan - a kad sam odlazila - ona je neutješno plakala. meni se srce kidalo, ali sam joj dala pa-pa, i rekla da ću "sutra" doći... njoj to "sutra" nije puno značilo (imala je 2 godine), ali nakon tjedan dana počela mi je mahati pa-pa, i to s velikim širokim osmjehom...
kad god sam se tamo pojavila - čekao me glasni uzvik: TETAAAAAAAAAA!! :D :D :D
s kikicom sam napravila to isto. čak i kad sam ju prvi put ostavljala s tetama koje su ju čuvale. samo sam rekla: danas te čuva ova teta, mama ide raditi... a to je počelo s njenih godinu dana.
shvatila sam da su izuzetno važne vibre koje mama šalje djetetu kad odlazi. kao što pesek nanjuši strah - tako i bebači nanjuše "grižnju savjesti"
bacanje po dućanu sam samo uzela kao primjer (nedosljednog roditeljskog) ponašanja.
Eto, skoro si me rasplakala
Opet kažem, užasno mi je to njeno tužno plakanje, a ja joj mašem pa- pa mama će se brzo vratiti, zato se vratim i pokušam joj polako pokazatai da će joj biti ok kad ja odem ( gledat će famozne ptice sa bakom ). Ne znam samo kako ona doživljava to kad se ja vraćam, nadam se tako kao i ja :/ A ništa mogu probati ovako kako ti kažeš, pa ja plakati iza vrata
pale, ne trebaju njoj ptičice
neka s balkona maše mami pa-pa...
važno je da ona shvati da ti ideš, i da se ti svaki put vratiš. to će joj dati sigurnost. ovako - u njenoj glavici je zbrka...
[quote]shvatila sam da su izuzetno važne vibre koje mama šalje djetetu kad odlazi. kao što pesek nanjuši strah - tako i bebači nanjuše "grižnju savjesti" [/quote]
tocno to! kad dijete osijeca da se ti lomis jer ga ostavljas ono to jako dobro osijeca i reagira upravo onako kako bi i ti reagirala da mozes - plakala, ali neces jer si kao odrasla i to nije primjereno, potisnes to u sebi i glumis odraslu koja ne place a dijete oponasa tvoje osijecaje.
zato sama sa sobom rascisti da je u redu to sto je ostavljas, vratit ces se brzo, u sigurnim je rukama, reci da ides i da ces se vratit i odi mirne savjesti.
post je isao pali.
da, trebalo bi se djetetu dopustiti da bude tuzno sto roditelj odlazi. kako bi tek bilo da nije tuzno? onda bi se srca tek kidala
ja isto kratko kazem da idem i da cu doci, poljubim i odem. ako place, kida mi se srce u liftu, ali brzo se oporavim, a on me "zaboravi" za par sekundi
mislim da nije ok iskradati se. zamisli samo da se netko tebi iskrade.
da, trebalo bi se djetetu dopustiti da bude tuzno sto roditelj odlazi. kako bi tek bilo da nije tuzno? onda bi se srca tek kidala
a koje je tek veselje kad se vratis pa ti poleti u zagrljaj
zapac dopuzi do vrata i zove mamamamamama kad cuje da dolazim a kad me ugleda cikce od srece.
Iskradanje je lose: uci dijete da mama moze nestati bilo kad i stvara nepovjerenje.
Puno razgovaraj s djetetom, čak i onda kad misliš da te ne razumije. Neka nauči komunicirati s tobom riječima, slogovima, glasom. Objašnjavaj djetetu sve što radiš, sve što se igrate ili činite, opisuj sve što se oko vas nalazi. Kada imaš neke obaveze koje moraš riješiti bez djeteta, pa makar to bilo oprati kupaonicu ili otići na wc, reci "mama ide na wc, pričekaj me minutu, igraj se sa ... i ja se vraćam ubrzo". U početku će možda biti više ili manje plača ali na tako kratkim radzvajanjima naučit će da ćeš se vratiti no to moraš i izreći "mama će se vratiti". Tako će ti i odlasci na posao biti bezbolniji, i za tebe i za dijete. Shvatit će da je normalno da majka odlazi i da se vraća, da to ne znači manje ljubavi, pažnje ili igre i da se toga ne treba bojati.
Kad poraste, reci djetetu da je i tebi teško što će ono ići u vrtić ali da je to novo iskustvo koje donosi nove prijatelje, igru i zabavu, da ćeš ti svaki dan odlaziti raditi i nakon posla doći ćeš po dijete i zajedno idete doma, pričat ćeš mu što se događalo na poslu a ono tebi što je bilo novoga u vrtiću.
Iskradanje - ni u kom slučaju.
Ja radim ovako - svaki dan pričam djeci da ću sutradan ujutro dok oni još spavaju otići na posao, čuvat će ih baka, igrat će se, nazvati me na telefon da popričamo..., i kad se vratim doma zajedno ćemo papati/ići van/bla bla. I tako svaki radni dan. U petak obavezno kažem djeci da mama sutra i prekosutra ne radi, doma sam s njima, igramo se od jutra, zajedno doručkujemo...
Moj L.iznad svega voli lovu (zagorac je na tatu
Ok,postoje jutra kad nije raspoložen i kad je sve ok dok ja ne uzmem torbu,on poleti prema meni-mam nosi me-samo da me spriječi u odlasku i onda krene bujica suza,ali i tome smo "doskočili" na način, da ga netko odnese na prozor skojeg on meni maše, a ja mu trubim iz auta kad krenem...
Nikada se nisam iskradala...
o, ja svojoj nisam rekla da mi je TEŠKO to što ide u vrtić... rekla sam joj da je dovoljno velika da ide na "svoj posao", tj. da se igra, ide u park, u šetnju - zajedno s drugom djecom...
i nikakvih problema nije bilo. čak ni adaptacije.
rastanak uvijek kratak i sladak - velika pusa i najveci zagrljaj i odem. nikad se nisam iskradala, nikad joj nisam lagala gdje i zasto idem (jer ja u biti zelim otici, da ne zelim ostala bi), uvijek sam je ostavljala u dobrim rukama.znalo je biti kad je njoj bilo jako tesko ostati i tad bi dan prije obavila razgovor - znam da ti je tesko, voljela bi ti pomoci ali trenutno ne mogu...na sam odlazak - kratko i slatko
Slažem se sa svim curkama koje ne preporučaju odlazak iskradanjem. Meni je to jako ružno, na neki način laganje djetetu, varanje. I definitivno stvara u djetetu strah i nelagodu jer 'mama može nestati u bilo kojem trenu'.
Jako ružno.
veliki potpis. prvo roditelj ne treba od odlaska praviti dramulet, pa neće ni dijete. nije lako otići, to je neosporno, al stvarno ne treba toliko dramiti, jer i to je dio života i odrastanja. pa ne idete na giljotinju niti vam djeca ostaju ne znam s kim... ovo posebice važi za period adaptacije tj. kod odlaska u vrtić. gdje god da idete, na posao/kod doktora/u školu pa i samo u dućan, vratit ćete se. a i dijete će iz vrtića doći kući, još nijedno nije ostalo tamo preko noćishvatila sam da su izuzetno važne vibre koje mama šalje djetetu kad odlazi. kao što pesek nanjuši strah - tako i bebači nanjuše "grižnju savjesti"i ja mojoj pričam što ju sutra očekuje ili kad trebam ići na put... naravno da sve to začinim onim lijepim; nakon vrtića ti ćeš s bakom ovdje ondje, s tatom vako nako... i sl. mama će odmah doći čim dovrši sve što mora.
Nikada se nisam iskradala sineku, iako bi ta linija manjeg otpora katkada bila mnogo lakša. Dok je bio sasvim mali bilo je situacija da je jako plakao, ali poslije je shvatio da ja idem i da ću se vratiti. Uvijek sam mu rekla kamo idem i kad ću se vratiti i pozdravila se s njim. Tako i sa kćerkicom, no oni su sada veći i taj problem razdvajanja više ne postoji. Bez obzira radi li se o maloj bebi ili drugim ukućanima pristojno se javiti kad izlaziš iz kuće.
moju uhvati panika čim ugleda baku zna da ja odlazim.dok je bila beba iskradali smo se ali sada ne..iako je uvijek drama kada odlazimo :/
Slažem se sa ovim. Ali šta ako ja nikako ne mogu da se pomirim sa tim da je ostavim? Neću početi da radim još sigurno 4-5 meseci ali sad već ubeđujem sebe da će biti sve OK. Jer mrzim proklete novce i ovaj život na rubu egzistencije ali mrzim i pomisao da ću veći deo dana biti bez nje.shvatila sam da su izuzetno važne vibre koje mama šalje djetetu kad odlazi. kao što pesek nanjuši strah - tako i bebači nanjuše "grižnju savjesti"
Preemotivna sam u vezi sa odvajanjem i knedla mi je u grlu kad god pomislim na to.
jednom sam se iskrala i nikad više.
to me debelo opeklo. a ja mislila kako je ona mala, pa neće skužit, pa će je tata zabavit, pa bolje da se ne javljam....a jok. uvik joj se od tada javljam, pozdravimo se, poljubimo i njoj je najnormalnije da odem onda radit.
ja imam malo debilno radno vrime i radne obveze pa nerijetko u svako doba dana i noći znam izać iz kuće. fino joj kažem: mama mora ići radit, ti ćeš ostat s tatom i sve ok. prije polaska je poljubim, a ona me otprati do parkinga, poljubi i čeka dok sidnem u auto. čim uplaim auto ona šiba doma.
i nemamo problema s rastancima. :D
onda imaš problem sa sobom, a ne s djetetom... mislim da moraš poraditi na tome...
zar misliš da je meni ili bilo kome ovdje bilo jednostavno??? naravno da nije... no kad prihvatiš ono što će se (kad-tad) neminovno dogoditi - bit će ti lakše.
Ma naravno, imam ja puno problema sa sobom i sa kuhinjom i kupatilom... Samo mi treba malo realnih osvrta i spuštanja na zemlju jer sam preemotivna. Ono: neću gledati svoje dete kako raste buaaaaaaonda imaš problem sa sobom, a ne s djetetom... mislim da moraš poraditi na tome...
[quote="vissnja"]s ovakvim pristupom i nećeš
to mi treba, pozitivne misli iskusnih mama, koje su to već proživele i preživeledaj mu mogućnosti da se osamostali - i uživat ćeš gledajući ne samo kako raste, nego i odrasta...
a ja ću onda to da krčkam u glavi još par meseci
Istina,mikka!Ja za mnoge situacije pomislim kako bi meni bilo da sam na njenom mestu,pa se tako i ponasam....empatija na prvom mestu.da, trebalo bi se djetetu dopustiti da bude tuzno sto roditelj odlazi. kako bi tek bilo da nije tuzno? onda bi se srca tek kidala
ja isto kratko kazem da idem i da cu doci, poljubim i odem. ako place, kida mi se srce u liftu, ali brzo se oporavim, a on me "zaboravi" za par sekundi
mislim da nije ok iskradati se. zamisli samo da se netko tebi iskrade.
Trudim se da ujutru budemo budne i ispratimo tatu na posao,a sve to obojee propratimo pricom gde tata ide i kada ce se vratiti....isto tako i kada ide na put-vece pre odlaska joj tata sve lepo kaze(i uvek kaze-vas dve se lepo druzite i igrajte
Moj odlazak na jogu joj cesce teze pada,ali tata kaze da se brzo smiri(dok ja sidjem do treceg sprata
Uvek joj po dolasku kazem da mi je nedostajala,da sam jedva cekala da jeopet vidim,ali joj i ispricam da mi je na casu bilo lepo ,a ona i tata ,zajednickim snagama,ispricaju sta su radili u mom odsustvu.
I mislim da je to takodjer jako vazno od malena ih uciti da ispricaju sta im se desavalo dok su bili razdvojeni od mame/tate/oboje i kako su se osecali dok je odvojenost trajala.
Evo najfriškiji raport od jutros:
Još u autu do bake pričala sam kako ide kod bake i kako će se njih dvije ići bacati kamenčiće u more. Ona je samo ponavljala MOE
Uglavnom kad smo došli kod bake nije se htjela odlijepiti od mene i nekako sam je sjela u njenu biciklicu, jasam joj rekla mama sad ide raditi, ti se igraj sa bakom, mama će brzo doći, poljubila je i otišla. A ona ostala u čudu :shock: , ni suzice :D . Čula sam kako je nastavila trubiti sa biciklicom, što znači da ona to bolje prihvaća nego ja
JA sam se skulirala i rekla sebi ja to moram i mogu i jesam
E sad, sumnjam ja da će to ovako biti svaki put, ali makar sam vidila da ona to može
Hvala cure, poebno sorciere
Pale, :D , bravo! Samo budi ustrajna, nedaj da te pokoje jutro u suzama obeshrabri, djetetu treba vremena da u svojoj glavici posloži novonastalu situaciju i da shvati da će se takvo razdvajanje događati svaki dan i da je to nešto najnormalnije. Nemoj se vraćati ako čujem da plače ili te zove, samo ćeš ju zbunjivati. Baka ili tko će ju već čuvati će ju utješiti i shvatiti će da nije ostala sama. A kad se vratiš obavezno joj puna oduševljenja pričaj što si sve radila i gdje si sve bila, i pitaj nju što je sve radila i što je novoga naučila.
OK, da, loš izbor riječi.o, ja svojoj nisam rekla da mi je TEŠKO to što ide u vrtić...
U svakomslučaju dobro je predstaviti djetetu razdvajanje kao nešto normalno, što ne donosi ni tugu ni manje ljubavi, a može biti zabavno i zanimljivo. Moji klinci kreću u vrtić najesen, već su dva-tri puta posjeitli djecu i vidjeli kuda će ići svako jutro (sami su tražili da vide "vutic"), pričamo o tome već dobrih godinu dana i baš me zanima da li će taj naš trud i upoznavanje sa vrtićem uroditi koliko-toliko bezbolnom adaptacijom.
Možda ju hvata panika baš zato što te se prije iskradali, dok je bila beba i dok ste mislili da ne shvaća što se događa. Uvijek ponavljam da mi je najveća lekcija majčinstva to da djeca od rođenja SVE osjećaju i razumiju samo nam ne mogu odmah dati dovoljno razumljivu povratnu informaciju pa smo često zbunjeni i mislimo da smo u pravu a zapravo griješimo.moju uhvati panika čim ugleda baku zna da ja odlazim.dok je bila beba iskradali smo se ali sada ne..iako je uvijek drama kada odlazimo
vissnja, dijete odrasta svojim tempom bili mi kraj njega 24/7 ili ne, tako da ti je sasvim suvišna panika "što bi bilo kad bi bilo". Odlazak na posao je neizbježan, isto kao što će jednoga dana tvoje dijete pretpostavljam krenuti u vrtić. Tamo će upoznati nove prijatelje, više mama neće biti u centru svijeta nego će pričati o Petru ili Ani, a ti ćeš se lomiti? Nemoj tako gledati na normalan životni tijek nego uvijek nađi ono dobro, pozitivno u promjeni i tako odgajaj svoje dijete, da se ne boji novoga nego da uvijek vjeruje da će se snaći i da će sve biti OK.
Jutros prije posla sam izašla van zapalit cigaretu, a mm će Nini jel mama otišla na posao? a ona će "mama neće otić dok mi neda pusu"
Nikad se nisam iskradala, uvijek pusa i pa pa, ona maše, plaće al svejedno maše, čim ja nestanem s vidika prestane plakati
brzo smo postavili dijagnozu!što znači da ona to bolje prihvaća nego ja
JA sam se skulirala i rekla sebi ja to moram i mogu i jesam
dijete je ok, majka je "problem"
takav stav puno pomaže i u drugim situacijama, pa kad ga "usavršiš", vidjet ćeš velike pomake u komunikaciji i reakcijama svog djeteta.
Ja se evo nisam niti jednoj od njih nikad iskradala. Jedino...moja starija kći se voli jako dugo opraštati, 100 puta se poljubiti, pa u obraz, pa u nosić...pogađate- nikad kraja.
Kad ja nju poljubim i kažem: idem sad raditi, dolazim kad se probudiš i malo crtaš, ona počne plakati- još samo jednu, još samo jednu pusu...
Na kraju sjedimo skupa na klupi u vrtiću pa se malo još grlimo i ja jedva nekako odem. A ona plače. I tako je već cijelu godinu.:/
Ja stvarno volim da ona ide u vrtić i to sam joj rekla. I ona kaže da voli prijatelje i tete samo da ne voli taj trenutak rastanka. Sama mi kaže da ona odmah prestane plakati, čim uđe u grupu
Nikada se nisam iskradala. Uvek se oprastala uz objašnjenje gde idem i kada ću doći.
A počeli smo da ih ostavljamo u jaslicama sa 13, odnosno 18 meseci, jer drugog rešenja nije bilo. I plakale su, naravno, u periodu adaptacije, a ponekad i kasnije kada su ustajale umorne, neraspoložene ili sa perspektivom da će se uskoro razboleti (tad su bile najtužnije, po tome sam gotovo uvek mogla znati da ih lovi bolest)...
A ja... nekad sam jedva zadržavala suze, dolazila na posao uznemirena... Vremenom smo se svi navikli da svako ima 'svoj posao' i da smo jedan period dana odvojeni. I gle čuda, ubrzo je naišao period da je svima ostalo lepše u životu - meni što radim, viđam ljude, zarađujem, njima što imaju svoje društvo, dogodovštine, negovateljice koje vole...
Sve dođe na svoje mesto. Najvažnije je biti pošten prema deci, ma koliko mala bila, i objasnitit im da se odlazi i da će se mama vratiti, a potom se bez puno odugovlačenja oprostiti i - otići . Jer tako jednostavno nekad mora...
pa onda treba rastanak biti što kraći. sa svakim poljupcem više stvar postaje teža. govorim iz iskustva.Ja stvarno volim da ona ide u vrtić i to sam joj rekla. I ona kaže da voli prijatelje i tete samo da ne voli taj trenutak rastanka. Sama mi kaže da ona odmah prestane plakati, čim uđe u grupu
Ovo boldano je kod nasbrzo smo postavili dijagnozu!što znači da ona to bolje prihvaća nego ja
JA sam se skulirala i rekla sebi ja to moram i mogu i jesam
dijete je ok, majka je "problem"
takav stav puno pomaže i u drugim situacijama, pa kad ga "usavršiš", vidjet ćeš velike pomake u komunikaciji i reakcijama svog djeteta.
S tim što je otprilike sa 2,5 godine postao nekako razumniji, bolje komuniciramo i mogu ga ostaviti bez problema i plakanja
nemoj rec da ces se BRZO vratiti
jer brzo znaci BRZO
reci tocno kad ces se vratiti
npr. idem i doci cu nakon sto ti rucas
ili nakon sto se probudis
al nemoj rec brzo cu doc
jer jedno je sigurno, a to je da brzo neces doc
nemoj rec da ces se BRZO vratiti
jer brzo znaci BRZO
reci tocno kad ces se vratiti
npr. idem i doci cu nakon sto ti rucas
ili nakon sto se probudis
al nemoj rec brzo cu doc
jer jedno je sigurno, a to je da brzo neces doc
ako je gita budna kad ide na posao dam joj pusu i kažem da mama ide raditi i da ću se vratiti kad se probudi. grozno mi je ako plaće, ali moram na posao. kad je bila manja onda je išla samnom do vrata i mahala mi.
ni ja se nikad nisma iskradala..poljubac, pa-pa...i suza ako treba, ali uvijek "ja idem...i doci cu". E sad, iskreno, jesam li koji put rekla brzo cu doci, nemam pojma, vjerojatno jesam, ali uglavnom ja sam za apsolutno protiv iskradanja (iako je npr.teta sto ju cuva to predlagala)
Mi u zadnjih tjedan dana imamo problema oko rastanka u vrtiću.
Jednostavno ne želi ući unutra i na kraju ga mora teta uzeti iz mojih ruku i to uglavnom završi suzama.
Ali samo kratko plače ma ni minutu.
Opće ne znam šta ga je spopalo inaće je dosta cmizdrav, ali već duže vrijeme nismo imali ovakve scene u vrtiću.
A kad dođem po njega sve je ok uvijek se igra i kad ga pitam kak je bilo veli dobro. Nije da mi priča da je bilonešto loše ili da ga je neko tukao, pa sada mi nije jasno.
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom