Ne znam jel to pametan naslov. Ne želim da mi djete bude sluga pokorni. To nipošto. No što nas se dešava...
Miu čuva moja mama. Kao i Janu. I jučer se Mia igrala sa djevojčicom koja je po cijele dane sama vani i prepuštena samoj sebi, a bome se ne zna ponašati. Ne osuđujem je jer je do šeste godine bila kod udomitelja koji su činili sve samo ne brinuli o njoj. Da ne idem u detalje; jadno djete izgubljeno i izmaltretirano i sad upravo čini ono što je naučila.

A moja pmetna Mija sluša. Kaže njoj malena: Ajmo bježat tvojoj baki! -Može, složi se Mia i trk oko zgrade dok je baka kupovala pecivo u pekari sa Janom. (Mia ima 6 g., Jana 1)

Ma neću ni opisivat kako se moja mama uplašila kad je nije vidjela. Došla je doma izbezumljena i ljuta na Miu, koju je MM našao iza zgrade jer smo mi taman došli.

Naravno da joj je objašnjeno da to ne radi, da misli svojom glavom a ne da joj netko drugi naređuje.
Ovo je već drugi put da se nešto slično dešava.

Zanima me jel se to u njihovoj dobi često ponavlja, hoće li se učestaliti?
Mislim da je to dio odrastanja, no da se malo pripremim...