rodenje male Lare
Nasa malena vec ima 8 mjeseci, no porod mi je jos uvijek u tako svjezem sjecanju kao da je bio prije 8 dana. Doduse, jos se i prvog zivo i jasno sjecam, a maleni je vec presao 2 godinice.
Zatrudnjela sam kad nam je sincic imao 8 mjeseci. Premda smo se odmah nakon njegovog rodenja muz i ja dogovorili da idemo odmah na drugo, saznanje o trudnoci malo me uznemirilo. Nemojte krivo shvatiti – bila sam presretna, samo me bilo strah. Kako cu izgurati trudnocu – u prvoj me zadesio prokleti H.E.L.L.P. sindrom i maleni je morao na hitno van; zatim kako cu brinuti o dvije male bebe po cijele dane sama doma... Muz mi je bio presretan, pogotovo kad je jos doznao da cemo roditi djevojcicu. On je zapravo i prvi put potajno zelio curicu.
Trudnoca je bila uredna. Beba je lijepo napredovala i dojila sam sincica do kraja trudnoce te sam nastavila vec u rodilistu i kad smo dosle doma.
Zadnja dva mjeseca uzasno su me boljela leda i kukovi te zdjelicne kosti. Nisam se vise mogla dobro brinuti o sinu te smo uzeli tetu cuvalicu da mi pomogne prije podne (ja sam bila doma). Medutim, sve sam se teze kretala pogotovu kad bih morala krenuti iz nekog mirujuceg polozaja.
Zeljeli smo prirodni porod. Imali smo plan poroda na dvije stranice i odlucili smo se ponovno za Varazdin. Cak sam od 24. tjedna isla na redovne pregleda dragom i predivnom dr. Jukicu u Vz bolnicu.
Termin mi je bio 15.12.2007.
Kako se termin blizio, sve vise sam zeljela da malena izade sto prije. Bila sam poput okrugle lopte koja se vise nije mogla kotrljati. Dva puta sam imala lazne trudove i oba sam puta mislila da je to to. No, nije bilo.
Dva dana nakon termina i razgovora s muzem i doktorom, odlucujemo se za indukciju, no dragi nam doktor jos uvijek ostavlja prostora da dodemo sutra ako hocemo, ako ne – vidimo se na redovnom pregledu dan kasnije.
Od silnog uzbudenja, iscekivanja, nadanja da ce ipak doci moji trudovi, ne mogu u krevet. Sin mi se budi, podojim ga i on blazeno spava dalje. A oko 1 ujutro, moram na WC. Imam grceve kao da cu dobiti proljev, no nista se ne dogada.
Oko 3 me vec posteno frkalo, malo sam isla na WC ali od tog mog proljeva nije bilo nista. Muz me pita idemo li, a ja mu govorim da cemo pricekati da se sin probudi da ga mogu podojiti i oprostiti se s njim (kao da idem na stratiste, ali sto mogu kad nam je to bilo prvo odvajanje). Dojim ga i cmoljim, ljubim i govorim mu da ce mama doci brzo, a sutra ce on s tatom k meni. Nadam se da me djetesce razumije, nije plakao kad smo odlazili vec mi je veselo mahao s prozora.
Na putu prema Varazdinu gledam ja na sat i mislim si „pa ipak su to trudovi i to na 8-10 minuta“. No, ne gajim nikakve nade u strahu da ne stanu kao prije.
Dolazimo u bolnicu nesto prije 10 ujutro i onda su me sestre malo oprale da se na indukciju dolazi u 6, a ne u 10. Ja sam mrtva hladna trazila da pozovu mog doktora, a za to su me vrijeme prikopcale na CTG. Nakon nekog vremena eto njega i kaze mi: Pa Vi imate svoje trudove!!! Da, kazem ja, a on me gleda... Bila sam tada otvorena 4 cm.
Izlazim van i govorim muzicu da nista od indukcije, da smo stigli prekasno, a nisam znala da mu je doktor vec rekao dobre vijesti. Samo se nasmijao i pitao me sto da mi donese za jelo.
Poslala sam ga da i sam pojede nesto – zapravo da se najede kako treba dok ja obavim nuzne procedure.
Buduci da se nisam prirodno ocitila, pristala sam na klizmu, no brijati se nisam dala. I to im je bilo OK. Rekla sam odmah dragoj primalji da imam plan poroda i usput vidjela sestru Eriku. Jako sam se razveselila ali i pomalo razocarala kad sam saznala da vec u 2 zavrsava smjenu.
Trudovi su mi bili totalno podnosljivi premda vec na 5 minuta i mislila sam kako cemo se za par sati druziti s nasom curicom i kako cu vec preksutra doma.
Dosao mi je muz, donijeli su nam loptu i ja sam neumorno hopsala – ispostavilo se satima.
Oko 3 popodne me dr. ponovno pregledao i rekao da sam tek na 5 cm te sa su mi trudovi nedovoljno jaki (a ja vec puhala) i predlozio „malo dripa, pa cemo stati kad krene“. Hvatala me panika i od same pomisli na drip, no MM i draga primalja kojoj ne znam ime rekli su mu da imamo vremena. Beba je ionako dobro. Tu sam ja okrenula na salu i rekla mu da je ionako dezuran, a do 6 ujutro svakako planiram roditi.
Dr. nas je stalno obilazio, pitao me jesam dobro, primalja nas je hrabrila... Bili smo sami u svome boxu, slusali smo svoje CDe, a ja sam vec padala od umora od silnog hopsanja po lopti. Tako mi je bilo najudobnije.
Oko pola 8 navecer, trudovi su postali tesko podnosljivi. Nisam vise mogla na loptu, pokusavala sam hodati po sobi (otkopcali su me na neko vrijeme s CTGa), no vise nisam bas imala snage. Odlucila sam se malo odmoriti i na krevetu nasla neki ludi yoga lotus polozaj koji mi je tada pasao. Trudovi su bili jako blizu, no ipak sam drijemala izmedu.
Stigla je i nova smjena primalja. Jako sam se razveselila kad sam vidjela onu koja mi je pomogla na prvome porodu. Znala sam da ce sve biti OK.
No, trudovi su mi postali nepodnosljivi. Molila sam MMa da trazi da mi daju nesto protiv bolova, premda smo zeljeli sve prirodno. Stenjala sam i disala koliko sam mogla, a onda, unatoc injekciji, pocela sam vikati. Zaista me boljelo.
Dosla je moja dobra primalja i rekla da cu brzo roditi, najvise 45 minuta. Tjesilo me to...
Pregledala me i ustanovila da se moja curica nije bas spustila.
Zatim se ne sjecam sto se dogadalo, MM kaze da su me okretali s jednog boka na drugi.
Kao da to vise nisam bila ja. Bojala sam se da mi je tijelo zakazalo. Pocela sam se bojati i za bebicu.
Oko pola 11 dosao je opet dr. Pregledao me i rekao da smo na 8 cm ali da beba nije jos dovoljno dolje. Nisam vise znala sto se dogada. Svaki sam se trud derala iz petnih zila, nisam mogla drugacije (kako bi rekao dr. Odent – svatko ima svoj nacin radanja).
Pokusavala sam se nekoliko puta dici, MM mi je pomagao, drzao me, visila sam na njemu ali nisam imala snage.
Oko pola 12 morala sam na WC (piskiti). Dovukla sam se nekako do WCa ali nikako da se popiskim.... Sjedila sam tako neko vrijeme, pasao mi je polozaj, a primalja mi je vikala izvana: Gospodo, Vi radate, moramo natrag. Samo sam prosaptala: pa nece mi malena u skoljku sad ispasti, ne ide jos van.
Kad smo se vratili u box, pitale su me kako cemo. Pogledala sam muza, znao je da iznad svega zelim stolcic. Rekao im je. Nisu bas bile nesto presretne, da li zato sto im se nije dalo, ili zato sto sam bila na rubu snaga, ne znam. Znam samo da sam prosiktala: dajte mi taj stolcic!!
Imala sam osjecaj da bih najvise voljela roditi cetveronoske, no stolcic je vec bio tu.
Nagon za tiskanje je napokon poceo i tiskala sam koliko god sam mogla. Beba nije izlazila.
Ponovno je dosao dr., moj dragi dr. Jukic u kojeg sam imala beskrajno povjerenje i napokon sam osjetila da Lara krece na put prema van. Tiskala sam i vikala od bolova, i u 23.59 sati 18.12.2007. izasla je nasa prekrasna djevojcica. Vidjela sam da je malo plava i nije bas odmah zaplakala.
Odmah su joj prerezali pupcanu vrpcu jer su uzimali krv za maticne stanice, dobila sam je u ruke, a ona je ODMAH pocela sisati tako jako.... Sve su boli i umor odmah nestali. Osjetila sam kako se moj jadni muz trese iza mene. Digla sam se i otisla s bebom u krevet i pozvala ga da se dode maziti k nama. Bili smo tako sami, beba i ja polugole, ugasili su nam svjetlo i u 2 ujutro dosla mi je primalja reci da mozemo u sobu. Beba je spokojno spavala na cici, a MM je krenuo put Zagreba.
Prekosutra smo i mi isle doma.
Eto, nije bilo onako kako sam htjela, nije bilo potpuno prirodno ali zaista nisam mogla izdrzati, no uspjeli smo najbolje sto smo mogli.
Najveca hvala mome muzu na beskrajnoj podrsci tijekom trudnoce i na porodu. Znao je tocno sto zelim u svakome trenutku i bio mi je najveci oslonac. Bez njega ne bi bilo ovako. Hvala!
 |
|||
Odgovori s citatom
Maslačkica prvotno napisa
.
