Ponekad nas ljudi ne razumiju, imaju svoje ideje, mjerila, predodžbe, i to je jako teško mijenjati.
Moj je muž isto tako "užasan" u mom prvom trimestru. On ne razumije i ne razumije kako se osjećam. Užasan je i kasnije - ako bih se ravnala po tome što bih ja željela - a on takav nije kad je neka frka ili iznimna situacija.

Sve dok sam pokušala objasnit i preobratit ga - svadili smo se i bilo je sve gore, a efekt nikakav.

E, onda sam shvatila da moram prihvatit njega kakav je, i takvog ga i voljet (kao i on mene), a sebi olakšat kako god mogu. Snađi se druže.

I osim što si olakšaš, svima si ugodnija i draža kad si vesela i nasmijana; paradoks je u tome da mi je muž više pomagao kad sam ja digla noge u zrak i platila pomoć, ili BACILA zagorenu šerpu da ne ribam, nisam skuhala ručak nego se jeo sendvič, ili tunjevina s pasatom (prelivenim preko pašte, bez luka i začina), ili spavala cijeli dan dok je mali bio sa svekijima, nego kad sam se trudila sve odradit. Valjda mu je bilo više guba bit sa mnom, ili radit nešto za mene sretnu. Ne kužim.

elem, nemoj objašnjavat, utuvljivat im u glavu, pusti ih. Svi imamo svoja ograničenja. Nego nađi neki svoj mir, prihvati realnost, nemoj muža optuživat - samo ćeš si gore napravit, osmijeh oko glave, i sve četiri u zrak. a trudnoća će proć i opet ćeš bit puna snage (ja jesam, od trena čim sam rodila)...

Nezgodno je to što će nas naši bližnji uvijek razočaravat nečim, i uvijek ćemo imat dojam da nas ne razumiju. Zapravo, to nije dojam, to povremeno jest tako, i događa se živim ljudima, obostrano. Najbolji način da se to mijenja je da prvi pružimo ruku i izađemo u susret drugima, a i da prihvatimo da nećemo živjet u holivudskom spektaklu nego u lijepom, normalnom ljudskom životu - gdje muškarci većinom pojma nemaju što znači bit trudna dva mjeseca, niti što znači rodit, niti kak je teško hendlat djecu i kuću dok si sama doma itd. itd. Trude se oni, ne sumnjam ja, kao što se i mi trudimo da njima budemo okej - pa opet i oni grintaju, i uz pivu neodređeno grintaju. No, dobrotom, strpljenjem i tolerancijom ipak se puno toga može promijeniti.

Npr. moj muž se danas ponio bezveze iz umora i dok sam ja radila mali samo što mi se nije na glavu popeo, a on ništa. Još drži bebu, beba cendra, a on ni da bi se pomaknuo. I očitam mu ja bukvicu, ali nježno i obzirno, i odem trčat. Vratim se - štednjak oriban, djeca oprana, suđerica složena, pokrenuta itd.

Drži se, sve će bit dobro!