Jedna pedica mi je svojevremeno rekla da su deca svetski manipulatori koji roditelje mogu držati na uzdi godinama - najbolje im uspeva na dva polja: na polju hrane i na polju tute - tu ih mogu doslovce izludeti.

Faza je iako traje praktično od rođenja. Možda prođe a možda i ne prođe. Ako ona lepo napreduje (nema veze što je na istoj kilaži godinu dana već da li raste i u visinu), ako joj je krvna slika dobra kao i opšte stanje organizma (nije extra bolešljiva) onda se ne vredi nervirati. Naročito se njoj ne sme pokazivati da se ti nerviraš oko toga jer ti onda zna slabu tačku i bode u nju kad god joj nešto nije po volji ( a klincima, pogotovu onim gladnim, večito nešto nije po volji). Prihvati da je takva, da traži pažnju na koju je navikla jer je jedinica (barem još neko vreme), da joj ne treba ista količina hrane kao nekom drugom detetu...

Sve ti ovo pričam iz iskustva majke koja ima blizance od kojih je jedan jedač a drugi nejedač. Kod mene ne pali ono 'sa prvim nisam znala pa sam grešila', 'bila sam mlada' i sl. Rođeni su u razmaku od 1min, odgajani potpuno isto pa ispadoše ful različiti. Gospon nejedač ne jede ni u vrtiću (sem supe i hleba ponekad) pa doručkuje kući ili na putu do vrtića. I takav izgladneo zna da izvoljeva za ručkom.

Dok sam se nervirala, dizala frku oko svakog obroka, upoređivala njega i brata (i drugu decu), dekorisala hranu na tanjiru, pokušavala da podvalim koji zalogaj nečeg novog nailazila sam na žestoki revolt. Kad sam prvi put na njegovo 'nisam gladan' odgovorila sa 'nema problema, idi igraj se' šokirao se. Vremenom je navikao da je to što je gladan stvar njegovog izbora a ne mog.

Znam kako je frustrirajuće kad ti frkne na ono na tanjiru i ode da šizi do narednog obroka ali jedino što možeš da uradiš (i da to da pozitivan rezultat) jeste da ostaneš hladna na sva njena izvoljevanja. Ja sam i tetama rekla da ako ne želi da jede da ne mora. Ima 17kg (jer mu je testenina omiljena pa makar to bio i suvi hleb), zdrav je, raste lepo i prati brata jedača (čak je i teži za ceo kilogram), jede voće i pije mleko onoliko koliko treba i to je to. Kad mu jednog dana kvrcne da je jestivo još nešto sem supe i paniranih ribljih fileta (karikiram, nije da baš samo to jede ali spisak nije baš mnogo duži) pozdraviću to na sva zvona i napiti se od sreće