evo,nakon što sam napisala i stavila moju istinu s poroda,da malo još pojasnim svoje stanje...
puno sam plakala i u trudnoći(pročitali ste zašto...)i tada me počelo lomiti,da bi se na dan mog poroda slomila do kraja...
inače sam jako kreativna mama,stalno nešto radila s klincima-pap.lutkice,crtamo,izrezujemo,mijesimo,bojamo,srta mo po staklu,zidovima,ormare restauriramo,kuće za lutke radimo,zipke,krevetiće,robicu...pa oko kuće cvijeće,pijesak,fontana... da bi se sada uhvatila kako smo sjedim u kući i plačem,nekada zaboravim jesti i piti do popodne,nemam volje raditi ručak,guram kćeri od sebe- starija je još ok,jel je uvijek voljela biti sama u sobi i raditi nešto i tek kad završi onda nas zove da vidimo,ali mlađa je grizla nokte,pa kosu,pa sve rukave(nema majice koja nema rupice),noću se budi,dolazi nama u krevet,a ja nemam ni volje ni snage... uvijek joj dam Janu da ju maže s kremom,da ju drži da podrigne,da ju ljulja u krilu,ali nekako mi sve ide na živce i zamara me...ima dana kada Jana cendra od jutra svakih 2 min. kme-kme,pa razgrćem veš po sat vremena ili duže ,pa mi oko 17h kičma puca i samo čekam da dođe mm,da ju malo zabavi,a on dođe(izmoren od posla i tankih živaca jer mu je 100ljudi jašilo po glavi i samo želi 5min.mira da dođe k sebi...) i legne na trosjed i pita me za jelo...i tada nastane fajt jer ja trebam nekom izjadati moj dan)
ujutro se budim i odbrojavam kad će noć da idem u krevet,da mi što prije prođe dan...a znam da će mi biti žao,ali si nemogu pomoći...pitao me mm šta ja hoću od njega,rekla sam da me samo čvrsto zagrli kad dođe doma,ništa ne treba reći... a on misli da se ja šalim
već sam nekoliko puta "čvrsto" odlučila da ću biti bolja sutra,ali to "sutra" nikako da dođe,ja sam još na 02.02. svi nešto traže od mene,a ja sam potpuno prazna i nemam im šta dati...