đe me naađe...
4. razred
4 i 5 je dobrodošla ocjena uvijek, ali 3.....to mi je ružna sredina, korak do 4, a malo bolje od 2...već sam navela na jednom mjestu da dobijem grč u želucu od trojki!

pričam ja sa svojim kolegom (sin ide u 3.) i pitam ga kako on prihvaća te ocjene, a on meni - ti si ka moja žena, vi niste normalne! mene bi brinulo da mali šepa, nemere odat' i trčat, a ne vi, vi se brinete jel mali ima lijepi ili ružan rukopis! šta me briga jel dobio 2 il 3, mene je briga da mali zna šta triba napisat za domaći, više me brine kad ne zna. mali u radnoj bilježnici nešto napiše krivo i ja mu pustim,a moja žena jes ti vidio ovo, šta mu to nisi reka da ispravi, a ja njoj: neću. moje je da ja vidim jel on napravija zadaću, a ako mu je nešto krivo, neka sam ispravlja. da mu ne bi ja još prstom pokazao...

naravno, ja sam se prvo valjala od smijeha, ali već ima dva tjedna kako razmišljam o tome i mislim da čovjek ima pravo. moj klinjo je počeo dobivati dobre ocjene kad sam se ja skulirala i nisam pravila frku oko trojki (manju ocjenu još nije dobio ove godine, pa sve mislim da nam je dobra berba )

pomognem kad zapne, objasnim po x puta da je škola na prvom, muzička na drugom mjestu, a sve ostalo može pričekati kad za prvo dvoje budu izvršene obaveze.