Evo ovaj vikend sam pospremala kuću i sortirala dokumente. I našla sam pismo CZSS. Ne znam da li će se netko sjetiti moje i MM odluke lani u 6 mj. da ćemo posvojiti bebicu jer prirodno navodno nije trebalo ići. I tada sam ostala trudna, molbu već bila predala i stopirala. I tako pokažem ja MM tu molbu i nekako nam je bilo teško. Dugo ja u sebi razmišljam kako bi ipak trebali to napraviti. Ja sam tada kada smo lani predali molbu svim srcem htjela tu malu dušu za koju sam mislila da će stići. Zamišljala sam je i sada već neko vrijeme imam osjećaj da sam iznevjerila tog malog anđela koji me negdje čeka.

Moja curica ima 7 mj. i muž kaže da nema problema i da može, ali neka se strpim malo. A mene obuzela tuga pa stalno mislim , kada?

Definitivno ćemo nastaviti sa procesom, ali ja bih odmah, a on me koči. On kaže neka malo odmorim i uživam u L. jer će brzo doći malo veća, a toliko smo je čekali.
I kužim ja to, ali tko je pitao neke žene da li žele čekati kad su ostale trudne odmah malo iza prvog poroda pa su žive. Ja mislim da me jednostavno pita srce i ja to neko dijete negdje osjećam tu u kostima, u dubini svake pore.
A razum i meni kaže da čekam još malo.

I zanima me kolika mi je prepreka u CZSS činjenica da imam malu bebu, odnosno dijete uopće?
I kako će to prihvatiti moja curica, kako joj objasniti, i je li bolje sada kad je manja, ili malo kasnije.

Srce kaže da, a razum nemam. Razum dolazi u obliku MM.