Vozimo se jutros u autu i Sven se ne gasi, ali ono stvarno ne gasi. Pitanje za pitanjem, ma cijela filozofija (čak su ga i u bolnici prozvali filozof). I tako nakon nekog vremena kažem ja njemu: Svenko, daj malo zatvori usta. A on meni: Ne mogu. Kako ću onda pričati?
U bolnici ga sestra kupa a on se dere: nemoj me kupati! Hoću biti zmazan!
Kaže sestra njemu: Moram ti oprati pišu jer će ti doći crvići i pojesti ga.
A on njoj: Neće! Meni će moja mama obući gaće pa neće moći doći!
Poslije popodnevnog spavanja obećalismo mu da ćemo konačno složiti stazu za utrkivanje autića. I sada mi polako sastavljamo i pričamo a on sav nestrpljiv: Ne pričajte! Slažite, nemam vremena!
 |
|||
