Evo nas kući. bila je sinoć i danas poprilično cendrava, i sva nikakva. sve nešto bi pa nebi. mislim da joj je najgore bilo kaj jučer ništa nije smjela jesti jer je bila užasno gladna a inače je velika izjelica. baš do sobe u kojoj je bila smještena je bila čajna kuhnjica iz koje su non-stop dopirali neki miomirisi hrane. pa nas je svako malo pitala: "a što to miriši?".
i jedva je čekala da dođem po njih. al s obzirom na iskustva cura od prije nije nas pretjerano to ponašanje iznenadilo.
sada spava, rekla je da se ide odmorit u svoj krevet.

iako ništa ne spominje vidim da ju boli, po načinu na koji otvara usta i po načinu na koji priča. sporo i oprezno. totalno drugačije nego inače. al na to se neću buniti s obzirom na to da ju inače ne mogu ugasiti i da ona ne govori nego viče.
eto nadam se da smo na konju za par dana. i nadam se da je to sad riješenje svih njenih problema.

još jednom bi htjela spomenuti i pohvaliti sve na orl odjelu bolnice sveti duh. zaista sam prepuna pozitivnih dojmova. svi su ljubazni od kuharica, sestara do dokotra da mi je žao bilo koga izdvajat poimence jer su stvarno svi zaslužili pohvale bez pretjerivanja. rekla mi je sestra da se trude da dobe i srede posebnu sobu samo za djecu tako da će valjda i to skoro doći.