ispred lidla stalno stoji jedan dječak, s nekim kalendarima. i žica kunu-dvije... nikad mu ne dam novac, i otvoreno mu kažem da novac ne dajem - već da eventualno mogu pomoći na drugi način. svaki put vrlo pristojno kaže: u redu, hvala lijepa. do viđenja .

danas me prvi put tražio novac za kruh, iako je imao zdjelicu s nekim sitnim kunama. opet sam rekla da ne dam, ali da ću mu kupiti kruh ako želi. rekao je da može. pitala sam kakav želi - a on je rekao da je svejedno, samo da bi kruha... pozvala sam ga da sam izabere, no to nije htio. ali je rekao da voli onaj "dugački".

kupila sam mu baget, narezak, sok i jabuku... dok sam čekala na blagajni, provirio je unutra valjda 10-tak puta. dala sam mu vrećicu, a on se vrlo pristojno zahvalio.

ubi me ta njegova pristojnost, njegov naprosto razumijevajući osmjeh kad kažem "ne dajem novac" ...