draga margot čitam tvoju priču a imam osjećaj kao da sam je ja napisala. prošla sam nešto više postupka i više klinika i završila svoju priču zvanu hoću dijete. u svaki postupak sam ulazila optimistično i uvijek je sve bilo sjajno i bajno ali svaki postupak završio neslavno. u zadnja dva postupku imala i pozitivne bete koje su me uzdignule tako visoko a onda me bacile na samo dno dna. da ne govorim o vađenju krvi svaki drugi dan i iščekivanja jeli beta se poduplala pa jeli beta pala, isplakanih suza u dubini noći kada me nitko ne vidi i ne čuje. sve me to dotuklo više psihički nego fizički i tada sam osjetila da moram stat. moji suprug je odahnuo i on je stalno bio u strahu da mi se nešto strašno ne desi. napravila sam odmak od svega, posvetila se samoj sebi, svojim hobijima, kupili smo motor i uživamo u putovanjima i druženjima. iako nemamo djecu mogu reći da nam je život ispunjen. ne žalim za ničim i da mogu opet bi sve ponovila jer sam borac, jer je moja želja za majčinstvom bila uistinu velika ali ako ne ide onda ne ide i pravi borac zna kad se treba povući.