Ajme ajme... evo sad sam saznala da sam opet trudna (a mali moj sinčić ima samo 4,5 mjeseca!!) pa sam se sjetila mog poroda i odma se uplašila... Ne želim uplašit druge trudnice koje prvi put rađaju ali moje prvo iskustvo sa porodom je bilo absolutno grozno.

Točno jedan dan nakon termina u 6 ujutro, pukla mi je voda. Odma sam probudila muža da idemo u bolnicu. Torba je bila spremna, ali ipak sam se htjela dole tuširat jer sve je bilo mokro. Krevet je bio mokar... pa onda opet voda izcurila u WC... pa onda kasnije opet u auto na putu do bolnice... i napokon zadnji mlaz vode kad smo stigli u bolnicu. Imala sam osječaj da su 10 litara vode izašle iz mene!

Primjetila sam odma (kad je pukla voda) da ima nešto smeđkasto i zeleno u vodi pa sam se uplašila da je mekonium (kad beba več ima prvu stolicu) pa sam rekla doktorima. Ipak nakon pregleda su mi rekli da nije to pa sam odma bila mirnija. Od 7 do 8 sam bila u rađaonica na aparatu (u Šibenik) i pokazale su se male trudove na ekranu.. a ništa nisam osječala. Pa sam si mislila 'Ako je ova ta bol o čemu žene govore onda to je super!!!'... Bilo je puno žena što su trebali rodit taj dan (na kraju nas je rodilo 8!) pa su mi rekli da se dignem i idem klisirat. Nakon klisiranja (i onda trčanje u WC 10 minuta poslije), šetala sam po hodniku. Oko 11 su me opet stavila na stol i rekli da sam 4 prsta otvorenja i da još šetam.

Išla sam od sobe do sobe da vidim kako su druge trudnice i mame. Oko 12:30 sati, počele su jače trudove. Bila sam u sobi na nogama šetala sama i onda je došla još jedna žena kojoj su dali drip. Svake 3-4 minute bi me uhvatio trud pa bi se uhvatila krevet 30-45 sekundi... i tako i ona druga žena. Bili smo na noge i samo hvatale krevet kad bi došao trud. Oko 13:00 su me opet smjestili u rađaonicu i od tada nisam više izlazila. Pošto su več 2 žene bili na stolu, mene su stavili u sobu pokraj. Bio je jedan prozor i ja sama unutra. Od tada do točno 16:00 su me vatale GROZNE trudove. Uvijek svake 2 minute one jake.. prvo sam plakala jer sam razmišljala kako mi nema muža ovdje (jer se to još ne može), kako mi nisu prijateljice ovde, a niti mama (ja sam se preselila iz Amerike prije 2 godine)... i tako sam ti ja sama u toj sobi BEZ SATA (što je na kraj bilo dobro jer vrijeme je jako brzo prolazilo) samo gledala poviše glave na onaj aparat što mjeri bebino srce i trudove. Meni su oči bili zaključene na broj ispod trudova. Svaki put kad bi pao na 0 (znači da nemam trudove), bila bi mirna jedan minut (ako uopće to) i onda opet se popeo... a ja sam samo mogla jedno - vrištit...i to tako jako da ja mislim da me cijela bolnica čula. Provala sam disati kako sam naučila na tečaj ali nije mi pomoglo dovoljno da probije tu bol.. tako da mi je jedino ostalo vrištit.

Hvala Bogu za čistačice koje su mi donijele gaze sa vodom da cucam i deku (jer mi je bilo ledeno). Doktori bi ponekad došli da vidim kako sam i MOLILA SAM ih za nešto protiv bolova.. tek sam dobila oko pola sata prije nego što sam bila skroz otvorena (inekcija u guzu). Ali ništa mi nije pomoglo. Ti trudovi su bili grozni. To je jednostavno NEOPISIVA bol. Kao da netko šalje struje u tvoje donje područiji. Ja se jednostavno nisam mogla suočiti s time pa bi svaki put jako vrištila. Ajme sjetim se kao da je bilo jučer....

NAPOKON, došao je doktor i rekao da sam skroz otvorena.. ALI DA ČU MORAT PROŠETATI DO DRUGE SOBE!!!!! Zamisli!!!! Sad su trudovi bili NON-STOP.. možda 10 sekundi između njih. Digla sam se sa stola sa pomoć od doktora i sestre i nekako dogurala do stola za rađanje. Ali do tamo sam imala trudove i skoro okinula ruke od doktora.. ajme ajme...

U 16:00 počela sam tiskat. Tako sam se bojala da če mi sve dole pukniti jer sam gledala porod i epiziotomiju na youtube par dana prije. Bože sačuvaj.. grozno... pa sam ih non-stop pitala 'hočete me rezati sada?'.. a oni 'samo tiskaj.. sve je dobro.. vidimo glavu.. ajmo još malo'. Ali tako sam se bojala skroz tiskati da sve ne pukne. (Aha, i dok sam tiskala popišala sam se svugdje po zraku skoro na sestre. To je od pritiska na mjehur). Nekako mi je bilo MALO lakše kad sam vidila stažist kako je uzeo velike škare. Bio je doktor kraj mene na jednoj strani sa stažistom i sestrom a sa druge strane još jedna sestra. I kad je došao sljedeći trud, doktor mi je nekako legao na stomak dok je stažist rezao (ipak sam osjetila rez!!!!) i prije nego što sam uopće mogla uhvatit zrak, mali moj Zvonimir je izletio van!!! Bilo je 16:25.

Ali priča još nije gotova (nažalost)... Kad su mi ga pokazali, bila sam skroz izvan sebe da nisam uopće mogla uživat u taj kratki trenutak. Sad je došlo vrijeme za šivanje. Saznala sam kasnije da sam imala kandidu (gljivičnu infekciju što prilično dođe nakon uzimanje antibiotika.. ali isto može doći čisto tako trudnicama zbog promjena pH u vaginu).. i zbog te kandide mene je sve bolilo 100 puta više nego inače. To sam tek osjetila kad su me šivali. Stažist mi je dao par inekcija da ništa ne osjetim (anestiziju) i počeo šivat. U početku (kad je šivao unutra.. mislim da sam imala samo par punata unutra), ništa nisam osjetila... ALI kad je počeo šivat vanka, AJME AJME AJME!!!!!!!! Ja sam počela vrištit! SVE sam osjetila!!!!!!! Na kraju sam imala 5 punata vanka... bilo je UŽASNO!!! Zašto? Kasnije sam saznala da je to zbog one candide infekcije pa mi koža bila jako osjetljiva. Nisam mogla vjerovati. To šivanje je trajalo sve skupa 30 minuta i mislila da ču se onesvjestit od bola.

NAPOKON oko 5 sata bila sam gotova... i tako je počeo moj novi život sa mom sinom. Zbog infekcije dolje, trebalo je skoro 4 tjedna da mi rana zacijeli (inače treba samo 7-10 dana). Tek onda kad sam išla ginekologu vidio je da je to kandida i dao mi kremu. U bolnicu kad sam rodila su mi samo rekli da imam 'upalu' i da stavljam Bivacin. Da sam znala da je kandida onda sam si mogla rješiti 4 tjedna nepotrebnih bolova kasnije.. Ali nema veze...

Trudnice, nemoj da vas moja priča uplaši! Ako išta možete uzeti iz ove priče, to je provjeri da nemate neku infekciju na koži dole prije nego što idete rodit. Ja sam uzimala antibiotike par tjedna prije poroda i nakon toga sam mazala sa lijekom protiv kandide (što mi je ginekolog preporučio) ali očito se nije skroz izliječilo. Drugi moj savjet je.. ako možete, neka vaš ginekolog bude na porodu. Znam da se mora plačata da ti ginekolog dođe na porod (barem ovdje) ali vjeruj mi, isplati se.. naručito ako imate neke komplikacije. Da je moj ginekolog bio tamo, on bi znao moju povijest i vidio bi da možda imam tu kandidu pa bi mi pomogao.. i možda bi mi dao još anestizije kad me šivao kad bi vidio da me boli.. i možda nebi bila sama u onoj sobi vrišteči kroz trudove... ma... i eto, sad sam opet trudna pa tko zna šta me čeka... ali imam nadu da če sve biti dobro

Sretno svima!!!