uh

tesko je kad negdje, nekako "uz put" - vidis i saznas da se nekom zivot "lomi"... kome god to bilo...

al - kad ovako procitam, u ovih nekoliko recenica - sto je dovelo do toga, pa kad to pokusam samo zamisliti u tom nekom vremenu koje je trajalo i trajalo, sat za satom, dan za danom, tjednom, mesecima i, ponekad, godinama - onda mi bude i tuga i zalost i pitanje - zasto?

eto, i meni, koja te uopce (rekao bi netko) niti ne poznajem, osim po ovim nasim, godinama pisanim porukicama...


ne znam ti reci neku konkretnu utjehu. nadam se da je to sto osjecas nekakva katarza kroz koju moras proci, nekakav vrhunac iz kojeg ce, poput vulkana - izaci sve to lose sto si "natalozila" u kostima, sve te ruzne stvari koje su ti (vam - tebi i djeci) se dogadjale toliko dugo...



drzi se...