mi imamo (odnosno ja imam) isti problem s L.-inim premilim Bubijem. Bubi prolazi sito i rešeto već 3,5 godine i od njega je ostao samo vanjski materijal, polu dlakavi.
i ja bi ga vrlo rado napinila nekom spužvom, ali L. ne da ni čut
zaključila je kako je Bubi ostao i bez duše, ali zato ima samo guzu (nešto malo punjenja je ostalo u guzi i glavi), ostalo je goli materijal.
i meni izgleda ogavno i prestrašno. gadljivo.
a nema di taj jadni i čemerni Bubi ne ide. nema poda kojeg nije pomeo, strava.
a više je puta njega poljubila nego će mene za cili život
i šta je najstrašnije: ne da ga oprat. za oprat ga tribaju visinske i psihološke pripreme. zadnji put mi ga je dala na pranje kad sam joj ispričala priču o krpeljima i kako su sigurno već napali Bubija
(bili smo na livadi). i navečer sam ga oprala, a ona ga ujutro prije vrtića išla na teracu dobro izljubit i izmazit onako mokrog. pa smo skoro zakasnili u vrtić jer se nije mogla dovoljno ispozdravljat s njim. auuuu.

a mislim kako bi se i jadni Bubi spasio da ga je malo napunit i udebljat. samo kako nju nagovorit na taj "zločin".
i šta napravit kad ova živina definitivno pusti dušu i kad se raspadne. :? imamo još dva identična Bubija (kupila ih nadobudno ne bi li ovoga mogla redovito prat) ali ih uopće ne doživljava. pa sam mislila kako će ženska inačica te beštije to omogućit i kupila dvi Bubice, ali jok - ni one je ne zanimaju. i tako od cile Bubson obitelji, njih 5, ona rasteže i poteže samo ovog jednog jadnika.
strah me iti pomislit da se Bubiju nešto nažao dogodi ili da ga (ne daj Bože) di izgubimo. mogla bi se i ubit. jednom ga je zametnila u kući i taj plač i naricanje su bili nešto prestrašno. a tek vapaji: Buuuubi moj di si mi, Buuuuubi moj šta ću ja bez tebe, šta ćeš ti bez mene.