čitam, čitam i sve se nadam da će F. sam početi duže spavati noću jer ja više stvarno ne mogu. mislim, mogu, ali kvaliteta mog života je opako pala. F. ima 13 mj i od rođenja se budi noću po desetak puta. ima noći kad se probudi samo 3,4 puta, ali prerijetke su. prije mjesec dana sam počela raditi. rad s djecom je sam po sebi iscrpljujuć ako se potpuno daješ, a uz ovo noćno dojenje, ja sa strahom iščekujem sutra jer imam 6 sati (radim u školi) i trebam biti koliko toliko prisebna. ljetos sam pokušala odviknuti ga od uspavljivanja dojenjem, ali bila sam jednostavno preumorna da bih bila ustrajna.

par noći se MM dizao i davao mu vode pa je nastavio spavati, ali nije izdržao do jutra (MM, a ne F.) pa sam opet ja dojenjem jer čim me osjeti, voda ne pali. ne znam. kad dođem doma iz škole, samo se bacim na kauč i gledam kako mi se dijete igra, a ja nemam snage ni volje igrat se s njim. da ne kažem da uopće popodne ne idemo van jer sam ja koma.

čak sam razmišljala da moja mama spava s F. par noći pa možda upali. jednu smo subotu MM i ja išli na svadbu pa ga je čuvala moja mama. isto se budio bezbroj puta, ali uspio je nekako zaspati. možda da je tako više noći... mama mi je rekla da nisam normalna jer se toliko puta budim. a i meni se sve više čini da je noćno dojenje samo mučenje i za mene, a nekako mi se čini da ni on ne spava dovoljno kvalitetno uz toliko buđenje.

radije bih bila naspavana, u školi dobre volje, koncentrirana, a poslijepodne u nekom parku nego ovako...čekam nešto, a ne znam što. manu s neba, valjda.