Preksinoć mi je ponovno bilo ovako. Legla sam u 23, s temperaturom 39, da bi se on probudio oko ponoći i bio budan do 2. Nije do cice, nije bolestan (trenutno), ako ga legnem pored sebe udara me nogama (u jednom me momentu, skoro sam zaspala, tako šutnuo u želudac da mi je došlo da mu vratimmaca papucarica prvotno napisa
), čupa za kosu, gura prste u moje nosnice, prelazi preko mene do ruba kreveta, uglavnom borba za o(p)stanak u krevetu.
Vratim ga u krevetić, plače.
Na kraju sam napravila ono što nisam u ovih 16 mj., otišla u drugu sobu i ostavila ga da plače. I gle, čuda, nije plakao ni minutu, zakmečio tu i tamo da vidi hoću li se pojaviti valjda, udarao malo nogama u krevet, cuclao palac, navlačio svog krpenog zeca i zaspao. A ja sam od uzrujanosti zbog svoje bolesti i nemoći, nespavanja, zato što sam ga ostavila, zbog nasilja u svijetu i tko zna čega još bila budna budna do 4.
I definitivno sam odlučila da je gotovo s dojenjem, barem noćnim, niti njegovo slabo jedenje ostale hrane ne može me spriječiti. U suprotnom, bojim se da ću nas jednu noć sve poubijati doma ili ću samo pobjeći od kuće.
AndrejaMa, svaka čast, ti mi zapravo zvučiš vrlo sretno, više nego umorno
Maco, sretno! I neka bude dobar spavač!
 |
|||
Odgovori s citatom