Čestitke i od mene.

Ja sam dugo razmišljala o svojim curama na porodu. One su obje vrlo razumne i mirne pa s te strane bi ih mogla pripremiti na sam proces rađanja, moguću krv, izgled bebe, rađanje posteljice...

Opet s druge strane nježne su i emotivne i ono što me brinulo je kako bi reagirale da vide da me nešto jako boli.
Onda bi se dovela u situaciju da brinem za njih.

Kako sam se odlučila da je za mene najbolji porod u potpunom miru i tišini dogovor je bio da idu k baki na čuvanje koja je u istoj ulici.

I pokazalo se da je to bila dobra odluka. Kako su večer provele doma i vidjele da se nešto događa uhvatilo ih je neko uzbuđenje.
Meni su se trudovi pojačavali, a one su postajale sve življe i glasnije. Kad smo rekle da se spreme k baki i da si spakiraju što god žele, pošašavile su i počele trpati u vreću sve i svašta...odjeću, igračke, neke totalne gluposti...

Ja sam im pustila, em nisam bilo sposobna za pregovaranje, em sam imala osjećaj da im to u tom trebu treba.

Kod bake su bile ok, mlađa je zaspala, ali starija ne tako da je došla s mojom mamom i šogoricom negdje iza ponoći natrag doma.
I bila je čudna, tiha i malo zbunjena, tražila je moju blizinu.
A ja sam ipak imala osjećaj da se osjetila malo zapostavljeno.

Zaspala je u krevetu do mene i urlala kao luda kad ju je muž htio prebaciti u njen krevet. Toliko je plakala da sam se ja išla dići, a malo mi se vrtilo tad, da je uspavam u njenom krevetu.

Drugo jutro je bilo savršeno. Kad su obje došle k meni (mlađu je dovela baka čim se probudila) bile su onako predivno sretne, začuđene i zainteresirane.

Tako, bez obzira koliko se rascmoljim kad vidim snimke kad djeca prisustvuju porodu, mislim da je to bila dobra odluka.

Kad ću rađati četvrto, možda će okolnosti biti drugačije...
Ostavljam si otvorenu mogućnost da će kad budu starije biti i spremnije.
Ili da ću ja biti spremnija na kaotičniji porod.

Jedva čekam da se javi mikka da opiše kako Fedja nije ni okom trepnuo dok mu se rađala seka.