...ilitiga "der iz no plejs lajk houm"

Dakle: imamo vikendicu nedaleko od Beograda (20-tak minuta vožnje) na super mestu, blizu šume, kuća velika, plac isto, komšiluk fin, okruženje OK. Ima struje, vode, uličnog osvetljenja, ali i prostora za bosonogo hodanje, opuštanje, stapanje sa prirodom. Dete uživa tamo, bere voće, piški u travi, hoda golišava, poliva se vodom....
A ja ne mogu da ostanem duže od tri noći.... Dođemo u petak popodne, oduševljena, brzinski pospremim, večera i dete na spavanjac. Jedva čekam da svane, ptičice, doručak u bašti.... Drugo veče je OK, a u nedelju ujutru se već psihički pripremam da ćemo uveče kući. Ako slučajno MMov posao dozvoli pa ostanemo i treću noć meni neka knedla u grlu, fali mi moja kuća (osećaj je kao kad sam išla sa vrtićem na more pa mi je falila mama ). To uglavnom kada padne mrak (možda zato što nemamo tamo TV ni kompjuter). Danas dok sam se pakovala za kući smišljala sam kako opet da dođemo i kada, ali sinoć me ubi nostalgija.
Iskreno, to mi se dešava i kad negde odputujemo dalje, ali ne već treću noć nego posle nekih 10-14 dana i nekako lakše to prevaziđem što sam dalje od kuće.
Da li vam se to dešava?
Kako da prevaziđem to?