"sam umro" reče nama sinoć sav u suzama Tin.
uglavnom, već danima navodno sanja da umire i da ga nema.

probali smo s njim sinoćrazgovarati, objašnjavali da je smrt prirodna, ali da on neće još dugo, dugo umrijeti (duboko se nadam da će doživjeti duboku starost), da umire samo tijelo (u to iskreno vjerujemo), da je pred njim bogat i ispunjen život.... bla, bla, samo da mirnije zaspe.

ali imam osjećaj da tu priča nije gotova. on ima milijun pitanja, a ja odgovoraza koje nisam sigurna da će ga zadovoljiti.

mislim da je vrlo indikativna i činjenica da se nedavno prvi put izbliza susreo sa smrti, kd je za uskrs umrla moja baka za koju je on bio dosta vezan. mi smo i tada razgovarali o tome, nismo sakrivali tugu, nekoliko puta smo bili na groblju, molili se za baku....

nedavno je par puta prespavao kod mojih i sve je bilo super, sve dok se par dana kasnije nije rasplakao ko kišna godina i rekao da bi volio bar jednom prespavat kod bake dok je stara baka bila živa.... i da sad tek vidi koliko mu ona fali...
i opet smo pričali i plakali zajedno...

ja ne znam kako da mu drugačije pomognem nego razgovorom i da ga podržim da izrazi osjećaje. i ne znam pomaže li mu to uopće.

pročitala sam neke teme tu, ali nije mi lakše. zato bi mi dobro došla iskustva ili savjet onih koji su se susreli sa sličnim situacijama.
napominjem samo da nije problem u snovima, nego u suočavanju sa smrti, a naslov je ovakav u nedostatku boljeg.