Ja ću biti tvoja mama...očiju punih suza, srca puna ljubavi i duše pune čežnje....

Sanjali smo te dugo tata i ja...čekamo te i strepimo kada ćeš nam doći...imamo samo dvije sličice tebe kada si bila jako mali...i sada iako je trbuščić sve veći još te ne osjetim...rano je kažu....a je bi tako voljela da me dodirneš...

Prstićima malenim kao dodirima leptira...da se rastopimo tata i ja od miline...
Da nam daš nagradu za sve one tužne noći kada smo u tišini plakali i grlili se umorni od tužnih pogleda ostalih koji su nas žalili....

Ali ja nas nisam žalila, ja sam bila ponosna, jer mi se nismo pomirili sa sudbinom, nismo se predali i pustili životu da nas nosi...

Za tebe smo se borili...

I kada nas pitaju da li je curica ili dečko, kažemo da još ne znamo...ali nije nam bitno...jer ti si naše zlato...zbog tebe naš život ima smisla, mi imamo nadu za nova jutra...i nije mi dosadno samoj kod kuće, daleko od topline roditeljskog doma. Ali kada dođeš TI i mi ćemo napokon biti obitelj a naša kuća dom...

Ja imam najljepšu zadaću u svemiru - donijeti tebe na svijet...i moj svaki dan poklon je tebi jer moj život napokon ima smisla...

Pitaju me zašto smo išli na tv, sada će svi misliti da je djete začeto MPO-m, ali koliko mali čovjek moraš biti da i pomisliš ovako nešto?

To je naše djete ma kako začeto bilo, jednako vrijedno, jednako voljeno...teško je onima koji to ne znaju razumjeti, ali bolje da i žive u svom neznanju...

Samo se nadam da ćeš ispuniti mami jednu želju - imati plave oči kao tvoj tata, ali ako i ne budu, neće te mama zbog toga manje voljeti, ne brini...

A jednoga dana ćemo tata i ja sve napraviti da bi ti imao bracu ili seku, kao što smo sve napravili i za tebe..

Čekamo te tata i ja....