Imam ja dva penjača doma.
U kvartovskom parku. Ja i još dvoje troje mama i sjedimo na klupi i klaframo dok se dječica igraju. Naravno pogledom pratim kaj moji rade: Jedan od nepune 2 g. na penjalici a curka odmjerava drvo 4,5 g.
A ono gospođo, gospođo , ja se ne obazirem kaj sam mogla znati da baš mene zove. I sad dernjava gospođo u crvenoj majci djete vam se popelo na drvo a vi brbljate. Kak vas nije sram ja ću vas u novine, zvati socijalnu službu.... Ja gledam, djete mi se stvarno popelo na drvo. A ja može, slobodno hoćete moj mob. pa zovite. Ja nastavljam brbljati sa kolegicama i pomažem malcu da siđe sa penjalice, a curka na drvetu kak se popela tak je sišla dolje ( Nije joj prvi puta ja ju naučila kak se penje i silazi sa različitih sprava pa i sa drveta). A baba je stajala toliko dugo dok se ona nije sama spustila sa drveta. I još dođe babi i veli: Znaš, kaj kaj nemate drugog posla nek mene gledate kak se penjem na drvo. Pa to djeca rade. Baba :? I ode. Od onda sam obilježena u kavrtu ko mama koja dopušta djeci da se penju na drvo. .