joj...ne znam šta bih napisala osim da je sve bilo brzo i manje više bezbolno.

toliko sam se bojala te Petrove da bih na kraju zahvaljujući doktoru Goluži i babici Renati imala saaaavršen porod kakav nisam mogla niti sanjati.

ja sam imala 10ak sati prirodnih trudova koji su već od početka pičili svakih 2-3 minute.
a tamo oko 10 navečer kad sam došla u Petrovu, trudovi su mi bili doslovno jedan za drugim, bez razmaka, a ja samo 2 prsta otvorena.

stavili su me u lijepu sobicu u kojoj je bilo baš ugodno i rekli da ću tu biti čitavo vrijeme dok ne rodim.
ponudili su mi epiduralnu i pristala sam jer sam znala da slijedi famozni drip ha ha... i pod epiduralnom obavljali sve što je bilo potrebno - drip, probijanje vodenjaka, pražnjenje mjehura kateterom... ništa nisam osjetila.
epiduralnu su mi dali oko 11 navečer... oko 12 je došao moj muž tamo u sobicu, ja sam već bila mrtva nadrogirana. jedva sam držala oči otvorene, tako mi se spavaaaaloooo... bol nisam osjećala... a kad sam se okrenula na bok da zaspem počela mi je curiti slina iz usta

ulazili su mi neki leptiri u sobu , ja sam ih promatrala i mužu odgovarala na pitanja sa :"žnj...blj...."

sjećam se da je muž otišao po kavu... i ja sam ostala sama.
počela sam kopati nos i u jednom trenu sam se toliko uspaničila.
a što je bilo...
pomislila sam kako su sigurno stavili neke skrivene kamere u sobicu... a ja kopala nos... i sad su doktori to vidjeli.
zašto je to bilo toliko bitno i toliko strašno u tom trenutku... zbilja nemam pojma, valjda jedna od nuspojava epiduralne.
pa me je muž kad se vratio smirivao i govorio da nije to ništa strašno što sam kopala nos u rađaoni.

doktor je dolazio svakih sat vremena... govorio kako je sve super i kako je sve savršeno i kako se ne trebam i ne smijem bojati, da se super brzo otvaram i da će to sve biti odlično.
a stvarno... taj drip su mi ušpricali oko 1 ujutro i ja sam već oko 4 ujutro bila 9-10 prstiju otvorena. i tad su mi prestali davati anesteziju i počeli su pravi trudovi. opaki. jesu bili gadni. al mislim..bili su bolni ali su me živciraaaaaalii više nego što su me boljeli!!!!!!!! a muž je bio tako dobar i drag... ljubio me, mazio me, davao mi vode... a ja živčana i mislim si kako ću ga lupit s nečim. al zlato moje drago mi je što je bio sa mnom dokraja...

kad je došlo vrijeme za izgon bila sam preloša naravno.
prvo tiskanje... imala sam neku psihičku blokadu. nije me boljelo, ali sam osjetila glavicu dolje...tvrdo onako... čudan mi je osjećaj bio i tako me bilo strah pustiti to van.

i oni viču "ajde ajde super bravo super si ajde ajde ajde"
i ja odustanem u krivo vrijeme... i ništa...vidim da im nije po volji.
objašnjavaju mi opet. drž zrak 20-30 sekundi što duže možeš... a je'ate ja sa svojom astmom i kapacitetom pluća na razini suhe mahovine 30 sekundi držat zrak..čista apstrakcija.

pustili me da prodišem još par trudova.

i opet... tiskanje.
umjesto da sam se koncentrirala na tiskanje ja sam promatrala facu doktora i babice i svog muža ... i psihoanalizirala ih... i mislila u sebi kako me sad sigurno mrze jer loše tiskam i činilo mi se kako su razočarani sa mnom.
ČAK JE I MOJ MUŽ KUŽIO ŠTA TREBAM RADITI A JEDINO SAM JA BILA ULJEZ TAMO!!!!!
ja bih super krenula prvih 10 sekundi a onda bih totalno izgubila koncentraciju i izgubila bi se. ma jednostavno nisam imala pojam o vremenu, šta sam ja znala šta je 10 šta je 20 sekundi, možda da mi je netko brojao bi bilo to brže.
i nakon tih par puta neuspjeha valjda je doktor vidio da sam ja u banani.
pa onda kad je počelo iduće tiskanje stisnuo mi je trbuh i bebač je samo izletio van. al ono - doslovno iskliznuo u sekundi da nisam u prvih par momenata niti skužila da je vani.

i kad je izletio van...ajmeeee veselja!!!!!

počela sam onako histerično vikat:
"ajme beba!!!! ajme to je moja beba! isuse to je naša beba! moja beba!!! ajmeeee kako je lijeeeep ajme kako je lijep isuse kako je lijep daj mi bebu! to je moja beba daj daj daj!!!!!!!!"
jadna babica je pomislila da ću ja doživjeti srčani udar pa je brže bolje sredila pupčanu vrpcu , digla mi spavaćicu i stavila malenog na sise.
http://i18.photobucket.com/albums/b1...P1010344-1.jpg



malo su me rezali, oko 2 šava, makar se babica dvoumila sve dokraja bi ili ne bi pa sam ja rekla da radije reže jer ne bih voljela popucati ko jedna poznanica nedavno u Zajčevoj... i onda me je doktor dolje šivao. i pritom me ispitivao šta je napisao koji filozof i koja mu je glavna misao. ha ha ha, a babica je samo okretala očima i govorila :"ajme nemoj maltretirati ženu u ovom trenu."
a meni je bilo totalno svejedno... fućkaš više filozofiju... ja sam svoj smisao života sad maloprije držala na sisama.


donijeli su mi ga nakon par sati...
i dok sam ga dojila prvo što mi je palo na pamet jest kad ću roditi iduću bebicu.


frida editirala sliku