nekako mi je lakše kad znam da nisam sama u svojim osjećajima. i mislim da nikad neću mirne duše reći da ne želim više dojit. nema tu čvrste odluke i bez grižnje savjesti.
šta se tiče zubi, bila je faza griženja da bi plakala od boli, imala sam prst uvjek na čekanju kraj sike ako zagrize da mi ne otkine bradavicu. to je prestalo, pa je počelo čohanje. stalno imam neke rane, nekad i gnjojne. naravno da mi je nekad svega dosta. kad bi mogla izdvojit samo momenat dojenja, njena usta na siki, to bi bilo savršenstvo. ali sve zajedno katastrofa.
ne predajem se, smanjujem, ali ne ukidam. evo danas treći dan uspavljivanja bez sike i bez drame. barem me to nekako smiruje.