ovako se rodio onaj nekad bezimeni mališan
evo su prošla puna dva i pol miseca od kad se naša mala obitelj brojčano pojačala, pa da malo s vama podijelim priču o tom događaju.
prvo i osnovno trudnoća je stigla kad smo već polako počeli gubit nadu da ćemo postat četveročlana obitelj. dvi godine je bilo pucanje u prazno i onda odjednom, nenadano, test pokaže plus.mi presretni. trudnoća uredna, sve ok. meni ipak puuuuno teža nego prva, ali srećom bez ikakvih medicinskih problema. samo su godine učinile neki efekt da se tih famoznih 9 miseci nisam osjećala ko ptica nego ko ostarjela slonica.
kako se bližio termin svi su me uvjeravali da ga neću ni dočekat jer sam ogromna, trbuh skoro pa došao do kolina, ja jedva stojim na nogama koje su izgledale ko venecijanski balvani. a da bi malo i požurili malca vani bacili smo se na udarničko kupanje i odlaske na plažu. šiš-ćevap. ništa nismo postigli. totalni kontra efekt. čak ni moje skakanje na glavu, bacanje po plićaku i pravljenje stoja u moru nije ništa potaklo. mali odlučio čekat valjda do božića
termin mi je bio 06.07. i naravno, prođe termin, a od poroda ni p. uslijedile kontrole plodne vode, njih ukupno 6 dok me nisu odlučili poštedit hodočašćenja svako jutro u bolnicu nego me u nju i smistili na ležanje. malac neće pa neće vani.
ali ni to ležanje u bolnici mi nije teško palo, osim nesnosne vrućine. bože ne sićam se toplijeg lita od ovoga. srića pa ne moraš stalno bit u onoj bolničkoj pidžami, od frotira i dugih rukava. možeš malo glumit da si na modnoj reviji u svojoj robi.
slijede svakodnevni ctg-ovi, pa opet kontrola plodne vode, pa uzv-ovi......ništa ne ukazuje kako bi do poroda uskoro moglo i doći, a termin je bio prije 12 dana. i čudom, netko se sjetio kako bi ga mogli i inducirat. ajde, ok, odradit ćemo i to. jedino na što sam poludila je što mi nisu dozvolili u miru popit jutarnju kavu nego me sestra požurila u predrađaonicu. ko da ću zakasnit na avion.
i odem u predrađaonicu, sestra me "fino" dotjera, klistira (ali je očito malo prešla mjeru s vodom jer sam jedva sa stola dotrčala do wc-a. šta je utirala u mene to je i izašlo - obična voda.
trudova ni na vidiku. legnu me u predrađaonicu, spoje ctg i u 12.30 daju gel. dr. se "potrudio" objasnit mi kako je gel ipak "bezbolniji" od dripa. neka to priča nekom drugom. prvi porod sam odradila na dripu i nisam ga osjetila. gel me skoro ubio. a otvorena nekih 4 prsta.
sve u svemu, počne gel djelovat nakon par minuta. u početku trudovi podnošljivi, ali se meni nepodnošljivo mokrilo. mislila sam kako ću crknit od muke, a u blažem obliku eksplodirat. molim da me puste na wc. ne dolazi u obzir jer moram odležat puna dva sata nakon što primim gel. gledam na sat, minute se vuku ko krepana mačka. nikako dočekat 14.30 da se skočim ko hijena do wc-a.
trudovi počinju bit nepodnošljivi. ali dobro se držim. ne puštam ni glasa. jedino se svakim trudom okrenem na bok, uhvatim se čvrsto za konstrukciju kreveta i trudim se prodisat trud. ne znam zašto, ali mi je bilo lakše kad bi pokrila rukom oči. i plakala. plakala sam ko ljuta godina, ali tiho, bez glasa. samo su suze tekle.
u jednom trenu se doktor smilovao pa me pita: "imate li trudove?ma jok, uživam od ugode. pobogu, naravno da ih imam, ne prestaju me drmat.
ali i pored tih trudova, vodenjak ne puca. malo nakon 14.30 mi ga probuše i puste me u wc. otvorena tek 5 prstiju. auuu kako je užasno mokrit dok te trud drma.
e onda me pošalju u šetnju hodnikom. a meni ne izlazi iz ušiju ona oliverova "ključ života". da mi se oliver našao pri ruci udavila bi ga nasrid tog dugog, bijelog hola
i šetam ja, šetam, mogla sam do pariza doć koliko sam se nahodala. pa uđem opet u predrađaonicu jer su trudovi nesnosno bolni. ali ih moram odrađivat na nogama jer se malac nije spustio u zdjelicu. svaki trud me doslovno presavije preko kreveta. pa mi doktorica kaže kako ga ne smijem tako odradit nego stojeći uspravno ko svića. dođavola, nije to niti malo lako i ugodno.
ali i to odrađujem herojski. ne vičem, samo malo opet plačem. prava cmizdrulja. kad su trudovi postali baš ono nesnosni stanem između dva kreveta i držim se rukama za njih. i imama osjećaj da više uopće ne prestaju. ne mogu niti udahnit između truda. i osjetim kako sam se prvo pomokrila na pod, a onda i izbacila ono što je trebao klistir očistit. ne mogu se pomaknit s mista. noge mi se same šire, trud ne prestaje, a sestra mi govori da se maknem i krenem put boksa. a ja zinila ko morski pas pokušavajući joj kazat kako osjetim da rađam i da je malac već počeo izlazit. nakon trećeg puta šta me upozorila da krenem u boks sjeti se dignit mi spavačicu i ima šta i vidit - glavica je skoro skroz vani. trka, strka, panika, babica hvata prvu kompresu koja joj se našla pri ruci i svom snagom gurne bebu nazad u mene, a mene polegne (ne baš nježno) na krevet. i krene vožnja s tim krevetom prvo po predrađaonici, pa po hodniku ne bi li me uveli u boks. a trudovi ne prestaju. slijedeći trud ponovo izguruje malom glavicu, pa je sestra još jednom vrati nazad, a dr. urla neka ne tiskam više. pobogu više ni ne tribam tiskat kad trudovi tiskaju umisto mene. napokon me nekako s tim krevetom uguraju u boks, ali i traže da se s njega prebacim na krevet za rađanje. ni malo jednostavna akcija kad znam da će slijedeći trud opet malom izbacit glavicu.
ali uspijem i to izvest i taman šta se bacim na taj drugi krevet krene trud a s njim i malom opet glavica vani. treći put je guraju nazad je me nisu isjekli. prestane trud, a osjetim kako me sestra reže na sve strane. ko da kida dobar komad govedine za pašticadu.
u slijedećem trudu istisnem cijelog bebača van.
olakšanje, beskrajno olakšanje.
posteljica izađe nakon par minuta, a doktorica je u čudu promatra. pa pozove sestru da je i ona promatra. a ja ih gledam lagano prestravljena i mislim se šta nije u redu. pa ih i pitam. ma ništa, posteljica savršena, mogao malac po njoj još bit u mami nego je pravilno kvadratasta a to se rijetko viđa pa se one čude ko pura dreku.
odmah mi stave malca na prsa, a on bome poprilično teži. 4 200g i 53 cm dug.
doktorica koja me šivala mi je bila ko anđeo. ima ruku laganu ko perce. ali sam joj odmah napomenila da ima da čeka sa šivanjem dok mi ne počne djelovat anestezija. rečeno-učinjeno. pa se malo i zanila u šivanje. kaže kako voli da je sve tip-top. baš joj hvala.
moj dominik je rođen u 17.05, a u sobu me dovoze oko 20 sati. na pomoćni ležaj. strava i užas. srića pa je ekipa u sobi genijalna. odmah se odem otuširat jer sama sebi smrdim ko lisica. zovem mamu da mi dođe u posjetu i usput donese veliki topli sendvić. gladna sam ko pas. od ujutro nisam ništa jela. dođe mama, donese sendvić, a oko 21.30 mi donesu malca. e tad uslijedi šok. malalc ima bijelu kosu ko ovca, i to poprilično kose, a lice modro/crno ko da je iz požara izašao. napaćen skroz. puno lice hematoma. zbog izgleda je dobio radno ime Oto.
usput, imao je i pupčanu vrpcu omotanu oko vrata, a na samoj vrpci čvrsto svezan čvor. hvala dragom bogu pa taj čvor nije radio probleme tokom trudnoće. uredno je napredovao i rastao. :D
danas Niki ima puna dva i pol miseca. savršena je beba. debela pa lijepa. papa i spava. kad vidi mamu smije se od uha do uha (ne znam je li od ugode ili sam i vlastitom ditetu svojom pojavom komična
kosa mu je i dalje bijela ko u ovce, strši u zrak pa di god dođemo izaziva divljenje i poglede, okice plavo/modre (iskreno se nadam da će mu takve i ostat iako od nas nitko nema svijetle oči). izgleda ko dite od dobrih 5 miseci. i već se okreće s leđa na bok, pa na trbuh.
nakon ovakvog poroda sam se brzinski oporavila. već prvi dan sam sjedila, doduše na pola guze, ali i to je dobro s obzirom na šivanje. sutra dan od poroda sam šetala ko da nisam rodila.
i to bi bilo to. dug porastu nataliteta u hrvatskoj sam odradila i zatvaram butigu. šlus. ne bi više. ipak sam ja žena u godinama i otanjalih živaca koja je odavno prestala rast ali je zato pred fazom kad se lagano počneš smanjivat i "ulazit u sebe"
 |
|||
Odgovori s citatom
malom Otu 
Loryblue prvotno napisa
