Bubice, ništa nisam učinila. Rekla sam da mi to nikako nije drago, i da smo već rekli da se nikakva registracija nigdje ne smije događati bez našeg znanja i pristanka. Njega je toliko očigledno mučilo to što je napravio i tajio. Osim toga, bitno mi je da ima potrebu reći kad napravi nešto loše i to nikako ne želim izgubiti. Onda smo si postali frendovi, utvrdili smo pravila, tipa nema prijatelja koje mi ne poznajemo, nema fotografija i slično.
Mislim da je njemu poprilično teško. Ovaj sat dnevno je daleko manje nego što većina, ako ne i svi njegovi prijatelji imaju. Oni se puno, često posjećuju. Imamo dogovor o tom satu, i on se trudi ispoštovat ga, ali sigurno ne uspije uvijek. Kad si kod prijatelja, igrate, a on bi još , pa ajde, pa još malo, pa onda još svi imaju face, otvori i ti (a imaju, to je činjenica)...Pa su mu se i rugali što je tako pun ograničenja. Prodiskutirali smo to opet, i drago mi je što razumije zašto i otkud takav naš stav, i zapravo mu je drago zbog toga (rekao je nekoliko puta da cijeni takvu našu brigu), ali teško je pod pritiskom prijatelja. A ja nisam opet stava da je to najcrnje zlo, pa da ga trebam beskompromisno obraniti. Zapravo, lakše je kad se roditelji povežu. Ja to pomalo pokušavam, ispipavam gdje bi mogla naići na sličan stav. Nekima je normalno da je kompjuter stalno tu i da je internet bez kontrole. Tu se onda moram osloniti na Andrijine procjene, s tim da svako toliko ponovimo lekciju doma.
Zapravo, voljela bi čuti i od vas: kako im konkretno predstavljate opasnosti interneta. Šta ste im sve rekli?
 |
|||
Odgovori s citatom
vertex prvotno napisa
tako da i s opasnostima idem postepeno. 
