Ja imam troje
Secam se s prvim svojih suza ,plakala sam kao kisna godina ,rana od epi boliiii,malom se komplikovao pupak,stalno je kukao,spavao na siki,cim spustim urla,sike bolne ranjave i krastave,neispavana.....
Onda je moja mama rekla:"Smiri se,pomocicemo ti,pa nismo s planine sisli za sve ima resenja..."i,sve se nekako sredilo :D
S drugim takodje...imala sam trenutke kada sednem i placem,a oni vrsljaju oko mene,osecala sam se nesposobnom da opsluzim dvoje malene dece.A tada vec nisu bili bebe.Hocu reci,ne desava se to samo nakon porodjaja,moze te uhvatiti bedak i kasnije.Ali,prodje.
Kao i mikka,sve svoje bebe sam najpre gledala u cudu,u stilu "otkud i ko si pa ti?",malo me bilo sram sto nisam odmah bila obuzeta majcinskim instinktom i neobuzdanom ljubavlju za svoje novorodjece,ali-nisam
S trecim takodje
treba malo vremena dok se priviknes na novonastalu situaciju,nije to nista nenormalno,nemoj sebe kriviti ako se tako osecas,tuzno i bespomocno.Narocito s prvim detetom.
Cim budes imala "sve konce"u svojim rukama i cim te vise nista ne bude bolelo,bolje ces se osecati,i biti ponosna na sebe kako ti to sve mozes
Meni je pomagalo,a to i dan danas radimstavim ih sve tati,a ja sednem u auto,provozam se,kupim sebi nesto za piti,parkiram na brdu odakle se vide svetla grada i naprosto blenem sama u svojim mislima,iskljucim se.To traje 15 minuta i zatim sam spremna da se vratim svojoj decici s novim elanom.Moras pronaci sta tebe opusta,neku makar i malu pomoc oko kuce i bebe i makar malo vremena samo za sebe.