mendula veli:
Mislim da je ne-pružanje usluge za koju je plaćen mito najprirodnija, najlogičnija i najefikasnija izvaninstitucionalna kazna za davatelja/nuditelja mita.
iz toga zaključujem da po tvome mišljenju uzeti mito i ne učiniti ono za što si podmićen, zapravo jest pravi način borbe protiv korupcije.
mendula, molim te reci da se šališ jer me plaši ovo što pišeš.

mendula piše i ovo
O podmićenim liječnicima već se puno pričalo u javnosti, i neka je. Manje se priča o pacijentima koji nude i daju mito. Moj prilog raspravi bio je na ovoj strani jer mi se čini zapostavljenom.
a zakaj ti je već dijelom odgovorila, pa bih se nadovezala na nju. u lancu onih koji daju i uzimaju mito npr. na fakultetima, u prometu, na sudovima, pri zapošljavanju ili napredovanju, sklapanju poslova, javnim natječajima itd. (mogla bih fakat nastaviti do sutra), mislim da su pacijenti najdelikatnija skupina i da je nadasve neljudski osuđivati ih i staviti u isti koš s nekim tko potplaćuje prometnog policajca jer je uhvaćen pijan ili nekog tko plaća da bi bez truda došao do diplome.

ne misliš valjda da bi s onim riječkim kirurgom sad u zatvoru trebali čamiti svi oni srčani bolesnici koji su mu dali lovu iz straha da im srce neće izdržati čekanje na nekoj njegovoj listi.

daleko od toga da se uspoređujem s njima, ali uistinu se više ne mislim ovdje posipati pepelom i deseti put javno ispričavati što sam dala lovu.
tko me je htio i mogao shvatiti, shvatio je poslije mog prvog posta, a tko nije, ni moja disertacija na ovu temu ne bi mu pomogla.

još ću samo ukratko dočarati veselje mojih dvaju poroda i spremnost nekorupiranih da budu na usluzi. napominjem i da su moji porodi stvarno bili BEZ komplikacija, skoro da bih ih nazvala ugodnima.

pri prvom porodu sam bila u predrađaoni kad mi je puknuo vodenjak, u svitanje. sama sam doklipsala do sobe gdje su babice gledale reprizu finala story super nova music talents i saopćila sam im da je iz mene pljusnulo. rekle su mi: ma vi se cijelu noć tu prošetavate, dajte se vratite u krevet, doći će već netko da vas pogleda.
otprilike petnaestak-dvadeset minuta kasnije (nije baš da sam gledala na sat), kad su rafo i ekipa otpjevali svoje, došla je mrzovoljna babica, pregledala me i prijekorno mi saopćila: ženo, pa vi upravo rađate!
juraj se rodio par minuta kasnije.

porod broj dva.
čekam da me trudovi počnu rasturati svakih par minuta, budim muža i jurja, jurimo u bolnicu.
tamo mi na prijemu babica veli da je gužva i da moram čekati u čekaonici. sa mnom, osim muža i dvogodišnjeg sina, još 5 skoro-pa-očeva.
iz rađaone nitko pola sata ne dolazi po mene. kažem mužu: rodit ću u čekaonici. skoro-pa-očevi me gledaju u panici pogledom koji veli: nemoj stara pliz, poštedi nas tog veselja.
muž zove babicu, ona se pojavljuje, velim joj da ću roditi, ona mi ponavlja da nema kamo sa mnom, da se strpim (!), da je gužva, da je pola zagreba odlučilo roditi to jutro.
deset minuta kasnije, konačno me uvode unutra, par minuta nakon toga, rodila se ana.
još bih za kraj dodala da sam je rodila u svom najboljem skiny grudnjaku i najljepšoj trudničkoj majici. nije, naime, bilo vremena, da to skinem.

toliko od mene ovaj put.