Ja sam jedna od trudnica koja nema ni muza ni decka, a odnos sa tatom bebe je nesto manje od prijateljskog. I jesam, sama sam si kriva jer sam bila dovoljno glupa i usamljena da nezasticena spavam sa ozenjenim muskarcem ( da, znam da je grozno sto sam se uopce upustala u tako nesto ), ali ipak ne zalim nego se veselim mom malom anđelu koji mi stize u veljaci. Unatoc veselju ponekad se osjecam krivom i tuznom sto moja beba nije zaceta u ljubavi i sto nece imat tatu. Ima li na ovom forumu jos mama koje same cekaju bebicu?
A znate sta mi je cak najtuznije? To sto moja beba ima sestre po tati koje ona ili on nece nikad upoznat... a krv su mu / joj