Ne znam od kuda početi.

Od toga da je volim beskrajno.
Ili od toga da više ne možemo provesti zajedno minutu, a da ne dođe do pucanja. I da sam pretužna.


Kad smo nas troje sami – ona (Keti), njen 6mjesečni brat (Aral) i ja sve funkcionira.

Ali čim se još netko pojavi – tata dođe s posla, baka i dida navrate, prijatelji, slučajni prolaznici – bilo kakva publika.. počinje nimalo lijepi šou.
Krene tako da zareda sa svim što sam je zamolila da ne radi. A kad je ponovo zamolim odgovara „E, baš hoću!“, „Meni se tako sviđa!“, „Ja ću po svom!“... I nastavlja.
Ruga mi se. Belji. Podruguje. Ignorira.

Kad se naljutim dolazi k meni, nateže mene, odjeću.. baca se na pod.. viče „Mama, zagrli me! Neću više!“..

Kako god ja reagirala, scene se ponavljaju. Stalno.

Čak i ako se smiri, pozove svog imaginarnog prijatelja, i kaže mi „Nisam ja.. to je Ivan rekao/napravio. Jel da je to jako ružno?!“ „Ivane, prestani!“



Prije smo sve rješavale razgovorom i dogovorom. Izrazito je zrela za svojih jedva 4.
Što god radi, uspijeva joj.
Hvale je tete u vrtiću, na plesu, gimnastici. Neustrašiva je i izuzetno inteligentna.

Probala sam udaljiti je (poslati u sobu), objašnjavati joj, dogovarati se, ignorirati ispad. Zabranjivati slatkiše i crtiće (mada sam sama sebi smiješna s tim – ionako to jedva konzumira).
Govoriti joj da ne želim biti s njom kad je takva. Da mi nije lijepo u njenom društvu.

Kad budem jako umorna poželim je lupiti. Utuviti nekako u glavu da ne možemo tako. To nisam ja! To ne želim biti ja!
Znam da nije opravdanje, ali zadnjih 6mj nisam odspavala više od sat i pol u komadu. I raspadam se..

Znam da se poigrava sa mnom.
Samo.. u tome stradavamo obje. I naš odnos.
Ne želim to. Ona je moje malo i obožavano..

Ne znam kako joj objasniti.
To što ima brata ne znači da se moja ljubav preselila. Volim ih oboje.


Jednostavno.. od kad sam rodila nas dvije ne možemo zajedno.