Prošli smo i fazu udaranja roditelja i lupanja vratima (i to tako da je žbuka popucala). Već mu po pogledu znam koliko je sati. Dobra stvar u svemu je što ipak odrastaju i s vremenom nauče verbalizirati svoju ljutnju. Rekla bih da nam dobro u tome ide. Neki dan je dreknuo: "E sad si prešla moju granicu!!!"
Ono što uvijek poštujem je njegova potreba da se osami ako je u ljutitoj fazi. Kako nema svoju sobu, to nije uvijek lako izvedivo, ali nekako se snađe. I on i mi.