Kako sa dečicom koja su juče izgubila mamu?-(

**Vishnja** · 19.01.2010., 07:50

Posle teške bolesti, juče nas je napustila moja dobra prijateljica, nesuđena kuma mom nerođenom pilencetu...-(
U trenutku njene smrti, kod kuće, njeni sinovi (10 i 6 godina) nisu bili prisutni. Vest su im saopštili sinoć, kada su se vratili od drugara sa igranja...
Zamislite, dođeš kući i mame više nema...

Toj sceni, srećom, mm i ja nismo prisustvovali, jer smo izjavili saučešće i otišli ...
S obzirom da je njihov otac stava da ih ne treba voditi na sahranu, a neću ići ni ja, ovako, u osmom mesecu, moguće je da će mališani biti kod nas na čuvanju danas i sutra.
Kako da se ponašam prema dečici u ovoj situaciji?
Mi smo našoj starijoj devojčici rekli još juče popodne, čim nam je javljeno. I jako je tužna.
Mala će saznati danas, pre nego što dečaci dođu.
Oni se inače, veoma vole i divno igraju zajedno, ali, plašim se, na šta će ova dva dana ličiti...
Glupo mi je da glumim neko dobro raspoloženje, kad ni ja nisam "sva svoja" od juče. Verovatno ću nastupiti sasvim otovreno, kao i prema svojoj deci. .. Kako biste vi?

**purple rain** · 19.01.2010., 07:54

moja sućut....

ne znam što bih ti rekla...

**janiczsa** · 19.01.2010., 07:54

samo otvoreno... ništa im sada ne može umanjiti tugu, a dovoljno su veliki da shvate da je gubitak stvaran i konačan. Pruži im što više ljubavi i suosjećanja.

**mandy** · 19.01.2010., 08:23

vishnja našla sam se prije 2 godine u istoj situaciji, osim što mi je prijateljica ujedno bila i dio obitelji, a dragi Bog je htio da umre svojoj djeci na rukama; umrla je iznenada od srčanog udara, sa 42 god. starosti , i moja i njena djeca su bila iste dobi; kad smo došli od njih isti dan samo smo svi plakali doslovno do iznemoglosti, međutim su se brzo pojavile one osnovne potrebe za jelom, higijenom i ostalim svakodnevnim stvarima i taj prvi šok je brzo prošao; svi smo išli na sprovod, djeca su je poljubila, dobro se isplakali, ispratili je...oni su tada postavlji pitanja tehničke prirode, njima tako svojstvena, a meni su se činila jako teška za odgovoriti : je li sada na nebu, zašto je morala umrijeti, gleda li nas ,što će se sada desiti s njenim tijelom i takve stvari; odgovarala sam u skladu sa onim što znam da i oni znaju i vjeruju ( zato moraš dobro poznavati tu obitelj); danas drugačije razgovaramo, oni su željni sjećanja, pa im pričam o tome kako je njihova mama bila divna, divna žena, mama i prijateljica, pričam im koliko ih je voljela i prisjećam se nekih dogodovština iz zajedničkog života; ponekad plačemo, a ponekad se smijemo;
još uvijek mi je teško kad se sjetim svoje prijateljice, jer mi je do tada bilo nezamislivo da možeš otići tako brzo i jednostavno, ostaviti svoje najdraže bez svoje ljubavi, svoju dječicu, a da se život nastavi kao da te nikad nije bilo...

**laumi** · 19.01.2010., 08:43

Vishnja, moja sućut.

**Bubica** · 19.01.2010., 09:18

Mozda da probas jos jednom razgovarati sa ocem tih djecaka - osobno mislim da bi ih trebalo voditi na pogreb.

**Peterlin** · 19.01.2010., 09:22

Iskrena sucut.

Bubica prvotno napisa

Mozda da probas jos jednom razgovarati sa ocem tih djecaka - osobno mislim da bi ih trebalo voditi na pogreb.

I ja sam ovo prvo pomislila.... Ne znam. Tesko je tu biti pametan - treba dobro poznavati obitelj. Djeci pogreb moze biti sok, ali ako ne budu ondje, mogu se osjecati kao da se nisu oprostili od mame i to pamtiti godinama... Nadam se da ce tata donijeti pravu odluku. Ovo je tesko svima.

**Davor** · 19.01.2010., 09:29

Strašno. Budi jaka.

**purple rain** · 19.01.2010., 09:29

ja isto mislim da je važno da djeca dobiju priliku za oprostiti se...
ako se djeca od nje mogu oprostiti negdje drugdje, možda im zaista nije potrebno da prođu pogreb... pogrebi su iscrpljujući za odrasle, a kamoli za djecu...
moje osobno iskustvo: od bliskog člana obitelji sam se oprostila u mrtvačnici... sprovod mi je bio suvišan i bila sam tamo, a mogla sam komodno biti i na Marsu; nisam plakala, nisam uopće proživljavala tu sahranu jer ono što je važno je da sam ja svoj oproštaj imala...

**Vishnja** · 19.01.2010., 09:38

I ja mislim da je važno da se oproste od mame...proces tugovanja je normalan i mora započeti da bi se i završio...jednom...

Od zajedničke prijateljice jutros čujem da im otac još nije ni rekao...strašno mi je to. On je i inače zatvoren čovek, a ovo ga je slomilo. Pod tabletama je.
Nadam se samo da će im saopštiti pre no što ih dovede kod mene...

**AndrejaMa** · 19.01.2010., 09:43

Mislim da prema djeci treba biti otvoren i iskren u skladu s njihovim razumjevanjem događanja. Prije tri tjedna umro je moj otac. Moja djeca 2,5 i 4,5) i moje nećakinje(11 i 13) bile su prisutne do posljednje minute. Pripremili smo ih na to. Prihvatili su, oprostili se. Znam da je majka nešto drugo nego li je djed, ali i ja sam mišljenja da bi možda trebali biti na sprovodu ili se eventualno nekako drugačije od nje oprostiti.
Smrt je, na žalost, dio života kao i rođenje i treba je prihvatiti.

Držite se

**PericaY2K** · 19.01.2010., 09:58

Ljubi ih i grli ko da si im mama.

Znam da bih ja tu djecu prigrlila kao svoju. Išla bih ima često u posjete i pokušala nadomjestiti mamu. Dovodila bi ih k sebi za vikende.

Budući im je tata u komi, vjerojatno nije sposoban brinut se za sebe a kamoli za njih - trenutno.

Odi predvečer prije nego idu na spavanja, pročitat im priču za laku noć i poljubiti ih

A sprovod - ne znam, nisam još imala tu situaciju u životu...

**Forka** · 19.01.2010., 10:01

Vishnja,

ovo je jako tužno...
i jako teško istovremeno...
Istina je da je i smrt dio života, ali nije to lako objasniti dječici od 6 i 10 godina, pogotovo kad se radi o mami...
Neki će razumjeti, možda i prihvatiti, neki možda i ne... U svakom slučaju, svatko će to proživljavati na sebi svojstven način... Pa onda mislim da se treba ponašati tako da djeci ne otežaš još više tu njihovu pregolemu tugu, tako da im se pokušaš prilagoditi... Treba s njima biti iskren, ali ne i surov istovremeno, jer iskrenost i istina u ovom slučaju jako bole...
Prije nekoliko godina nas je napustio najbolji prijatelj. Moje dijete išlo je tada još u vrtić, ali je odlučno inzistirala na tome da ide na sprovod, jer se silno željela oprostiti od njega na isti način kao i mi. Nije dopuštala drugu mogućnost, iako sam ja mislila da će to biti preveliki emocionalni teret za nju. Posavjetovali smo se s njenom mudrom tetom u vrtiću, pa kad nam je i ona rekla da je to posve u redu, ako dijete tako želi i osjeća, tako smo i postupili...

**anamar** · 19.01.2010., 10:03

djeca u toj dobi bi trebala ići na pogreb. govorim iz osobnog iskustva.

s djecom treba postupati iskreno.
moja iskrena sućut vishnja

**Vishnja** · 19.01.2010., 10:15

Hvala vam.
Sad sam se čula sa prijateljem. Dečaci su ustali i on im je rekao.
Eno ih, plaču sva trojica...

Odoh sad da dam partu u novine.
Popodne su mališani moji gosti. Poželeli su da dođu. Volimo ih i oni vole nas.
Tako jednostavno, a tako tužno u ovom trenutku...
Još mi je telefon pun prijateljičinih poruka, još čujem njen hrabri, zvonki glas.
A ovaj malecki u mom stomaku odjutros štuca, skače i vrti se. I znam da mi poručuje da život teče dalje, ovde i sada...

**cvijeta73** · 19.01.2010., 10:17

joj, ja ne znam šta bih rekla.
imala sam devet godina kad je tata umro.
na sprovodu cijeli moj razred.
a mene je bilo sram jer nisam mogla plakati.
i samo sam se silila da plačem.
i samo toga se sjećam.
nisam se na sprovodu oprostila od tate. nisam to tako doživjela.
:/

**domy** · 19.01.2010., 10:39

Moja sućut.
Ajme jadna djeca.
Nadam se da će to lako prebroditi i da će sve biti u redu

**davorka** · 19.01.2010., 10:54

Jako mi je žao. To je izuzeto teška situacija. I ja mislim da bi djeca trebala ići na pogreb. A kako da se ti ponašaš. Ja vjerujem da ćeš znati. Ne treba skrivati osjećaje, teško vam je svima, ali će njima biti lakše kada znaju da ste vi uz njih. Drži se!

**Marija** · 19.01.2010., 12:25

Višnja

Cvijeto

Ja sam imala 11 kad mi je tata umro, ni ja nemam osjećaj da sam se na sahrani oprostila od tate, osjećaj gubitka mi je nekako rastao kasnije kako je vrijeme prolazilo i kad sam potpuno osvijestila da se tata neće vratiti, iako sam bila već "velika"
Plakala sam na sahrani zbog osjećaja šoka, i zbog maminih suza

ali svejedno mislim da je dobro da sam bila tamo, vjerujem da bi mi kasnije nedostajao taj djelić slagalice u žalovanju

**sweety** · 19.01.2010., 12:46

Moja sućut.

**Serpentina** · 19.01.2010., 13:57

Draga, saučešće :hug:

Nisam pobornik odlaska djece na sprovod. Ali dijete od deset godina razumije i shvaća, a mlađe se vodi za starijim. Zato, vodila bi ih, ne morate stajati odmah pored rake ako se ne osjećaju dovoljno dobro za to, uvijek možete otići.

Držite se svi

**fegusti** · 19.01.2010., 15:32

joj, Vishnja!
pretužna mi je ova tema...

svi suočeni moraju proći kroz tu bolu... nema vam druge... samo izdržite.

**fegusti** · 19.01.2010., 15:33

...nakon te boli ostat će lijepa sjećanja na nekoga koga ste voljeli

**MoMo** · 19.01.2010., 15:43

Vishnja, moja sucut

i deckima i tebi zelim svu snagu ovog svijeta

a sto se tice pogreba mislim da je to dosta individualno - i iz osobnog iskustva znam da je potreban neki vid oprostaja jer kako ti rece to je bitno za proces tugovanja.
mislimo na vas

**Maslačkica** · 19.01.2010., 15:54

Vishnja.... moje saučešće...

Ja ću ti kopirati sa druge teme koja se radila o rastavi roditelja. Majka je potražila pomoć psihologa za sebe i dijete, jer se nije znala postaviti prema djetetu s obzirom na tugu djetetovu, pa i njenu: Jučer sam bila kod psihologa. To je bilo jako dobro iskustvo jer sam se poslije osjećala prilično olakšano iako smo tek zagrebli po problemu, idem ponovo za tjedan dana.

Ugl. što se tiče male, rekla je da nije dobro potpuno se pretvarati da sam OK i ne pokazivati tugu, nego s njom podijeliti taj osjećaj. Ne u smislu da se ja njoj jadam, nego da joj velim da mi je teško zbog tog i tog, i pitam ju usput kak se ona osjeća u vezi istog. Pošto je iz nje teško izvući o čemu razmišlja kad je tak tužna, veli da je najbolje ponudit joj se za razgovor, a ak odbije reći "ok, kužim da ti se sad ne priča o tome, al ako poželiš razgovarati, tu sam" i biti joj na raspolaganju.

Također je bitno prihvatiti njene osjećaje i ne ju uvjeravati u stilu "ma sve je OK, nije to tako strašno" jer bi se ona tad mogla osjećati da s njom nekaj ne štima pošto se osjeća loše, a ja bi joj tvrdila da je sve OK. To sam nekako znala i prije, tak da joj nikad to nisam ni govorila, ali mi je bilo dobro čuti to od psihologice.

Mislim da će ti ovo gore pomoći, jer se i odnosi na vaš slučaj, a neki savjeti mi se jako sviđaju koje su forumašice već dale.

Baš mi je jako žao zbog vašeg gubitka...

**KayaR** · 19.01.2010., 16:27

Draga Vishnja,zaista mi je zao zbog tvog gubitka

Smrt je deo zivota,ali ma koliko svi na nju bili pripremljeni,kada je teska i neizleciva bolest u pitanju,ipak ona dodje iznenada,sve nas ostavi zatecene,sokirane i nespremne da ju prihvatimo

Kada je moja mama umrla,ja sam bila pred porodjajem,stariji sin je imao 17 meseci te nije isao na sahranu a mali se rodio 2 nedelje kasnije.Starijeg sam redovno vodina sa sobom baki na grob i prihvatio je normalno iako je bio sasvim mali.Zatim je rastao sa tim,iako nije imao sopstveno secanje na taj dogadjaj.
Bili su vec veci kada je umro moj tata(6 i 7.5 godina),a zatim i drugi deda godinu dana kasnije.Bili su sve vreme s nama,ucestvovali u mom tugovanju,tesili me i sami plakali,takodje su sve to proziveli sa tatom kada je otisao i drugi deda.Bili su na sahrani,sami su zeleli da idu.
Zato mislim da decaci tvoje prijateljice treba da idu na sahranu svojoj dragoj,divnoj,jedinoj mami,da budu s njoj poslednji put iako je vise nema,kao sto je ona bila s njima u svakom trenutku nihovog zivota.Da je isprate i oproste se s njom.
Jooooj,sve je to jako tesko i pretuzno,ali bol s vremenom bledi i zamenjuje ga secanje i lepe uspomene koje treba deci stalno osvezavati,sigurno ce imati potrebu da njihova mama i dalje bude tu u pricama,secanjima i njihovoj svakodnevici.Tako ce ona i dalje ziveti i biti njjihov andjeo cuvar zauvek.
Drzi se

**lasica** · 19.01.2010., 17:30

ajme

u toj dobi je meni umro deda koji mi je zapravo bio mama i tata jer sam danononoćno provodila sa njim djetinjstvo pošto su starci puno radili.i isto mislim da,iako sam na sprovodu bila zombi,da nisam išla da ne bi mogla probaviti to klupko tuge i očaja.
a što se tiče ponašanja prema djeci ako će ipak ostati doma...ne znam,vodila bi me trenutna intuicija.
vidi i ovo
http://www.roda.hr/tekstovi.php?Teks...=155&Show=1784
http://www.klinfo.hr/detaljnije/hr/t...ece/17/4144/1/
http://www.ordinacija.hr/budi-sretan...voljene-osobe/
http://www.izloog.com/tugovanje-u-dj...le-108541.aspx

**Vishnja** · 19.01.2010., 19:19

Divne(i) ste, svi zajedno...

Evo, dečica večeraju pizzu. Čitavo popodne su tu. Ima i smeha, i trenutaka tišine, i momenata kada brišu okice...
Nisu raspoloženi da pričaju, a ja nisam htela da insistiram...samo je stariji dečak, u jednom momentu, čuo da u razgovoru pominjem četvrtak i pitao da li je to u vezi sahrane njegove mame i gde ona sada leži. Odgovorila sam mu na pitanje i dodala da je tako i moja mama, kada je umrla.
Uh. Nije lako, ali vidim da im prija što su zajedno, u opuštenoj atmosferi. Poslednjih nekoliko meseci nagledali su se majčinih muka, na žalost...

Verovatno će trenuci za ragovor doći kasnije, sada mi se čini da im je lakše da povremeno namerno "zaborave" šta se dogodilo i da budu samo deca, nasmejana i vragolasta...onakva u kakvoj bi njihova mama uživala da sada može da ih vidi...

**vissnja** · 19.01.2010., 21:30

O pilići mali, kako li im je samo teško da sve to drže u svojim malim glavama i srcima

Budite tu za njih, to je jedino što možete. I budite hrabri svi zajedno

**ina33** · 19.01.2010., 22:31

Nemam što pametno reći nego da suosjećam

.

**Monchou** · 20.01.2010., 00:20

Vishnja, mislim da su ti djecaci jako sretni zato sto imaju tebe.
Moja sucut.

**meda** · 20.01.2010., 00:27

moja sucut

bas tako, budite tu za njih, to je najvise sto mozete napraviti i bas lijepo da vas imaju

inace ja mislim da djecu ne treba iskljucivati iz takvih situacija. moj D je bio baki na sprovodu, lose bi se osjecala da sam ga iskljucila iz toga. i necakinje (5 i 10 godina) isto.

**MarikaPika** · 20.01.2010., 00:55

Od svih ovih suza ne znam šta bih ti pametno rekla

Jadna,ranjena dečica....

**Mukica** · 20.01.2010., 03:21

i ja mislim da moraju na pogreb
jednostavno moraju - cijeli zivot ce im to falit ak ne odu, dosta je sto je mama otisla dok ih nije bilo doma - ne smijete ih iskljuciti iz toga

**čokolada** · 20.01.2010., 06:49

**Vishnja** · 20.01.2010., 07:43

Mukica prvotno napisa

i ja mislim da moraju na pogreb
jednostavno moraju - cijeli zivot ce im to falit ak ne odu, dosta je sto je mama otisla dok ih nije bilo doma - ne smijete ih iskljuciti iz toga

I ja tako mislim. A i otac je sve bliži tom stavu, naročito zbog mlađeg sina, kod koga su preovlađujuća osećanja ljutnja što je mama otišla tik pre njegov rođendan i nada da će se, bar na taj dan, na kratko vratiti, "pa posle neka ide, ako baš mora"...

. On, zapravo, ni ne razume da je ovo stanje konačno. Ceremonija sahrane je tužan, ali direktan način da to shvati...
Prijatelj će se još danas konsultovati sa psihologom, a ja sam obećala da ću mu dati one textove (lasice, hvala), pa će odlučiti.
Moguće je da će malci još danas biti kod nas, a sutra dolazi dadilja koju veoma vole i koja brine o njima skoro dve godine otkako traje ovaj košmar.
Smislila sam da ih poteram da brzinski odrade domaće zadatke, pa da odemo u neku skitnju - šetnju gradom ili neku vrstu provoda koji će im prijati...
U celoj ovog situaciji srećna sam bar što sam ja uspela da se priberem. Isplakala sam se još juče na oglasnom odeljenju dok sam smišljala text posmrtnog oglasa, a onda se nekako umirila. Sve je bolje od onih svakodnevnih patnji sirote bolesnice...smirila se, i ona.
Trenutno su "najgori" veliki dečaci, mm i njm - ovaj moj tup i prazan, mnogo tužniji nego što sam i slutila da će biti, a njen omamljen tabletama i potpuno izgubljen u svemu...no, nije ni čudo...
Skrećem sa teme, ali moram reći da je muškima mnogo teže da se izbore sa osećajima. Jednostavno su naučeni da ih skrivaju i potiskuju, kako mali, tako i ovi veliki ...
Juče sam tim povodom rekla devojčicama kako ćemo našeg bebača učiti da su suze ok, da je muški i zaplakati i pokazati patnju...

**AndrejaMa** · 20.01.2010., 08:20

vishnja, jako si hrabra i ...prava prijateljica.
Budi im oslonac i dalje....
Tvoje su me riječi rasplakale...
Jedno veliko

**laumi** · 20.01.2010., 08:25

AndrejaMa prvotno napisa

vishnja, jako si hrabra i ...prava prijateljica.
Budi im oslonac i dalje....
Tvoje su me riječi rasplakale...
Jedno veliko

X

Ta djeca su jako sretna što te imaju.

**ana.m** · 20.01.2010., 08:35

Vishnja, moje aiučešće.
Ne znam što bih više napisala, jako mi je teško čitati ovakve teme kojih je u zadnje vrijeme previše...

.

**ms. ivy** · 20.01.2010., 08:35

vishnja

**Storma** · 20.01.2010., 08:43

**Sanela-Naja** · 20.01.2010., 08:57

Vishnja,

**Svimbalo** · 20.01.2010., 09:13

laumi prvotno napisa

AndrejaMa prvotno napisa

vishnja, jako si hrabra i ...prava prijateljica.
Budi im oslonac i dalje....
Tvoje su me riječi rasplakale...
Jedno veliko

X

Ta djeca su jako sretna što te imaju.

Potpisujem i ja.

Jako mi je tužno što manji dječak ubrzo ima rođendan i što mama neće biti prisutna

**Arwen** · 20.01.2010., 09:27

vishnja

u svoj toj nesreći sretni su što te imaju

**Zubic vila** · 20.01.2010., 09:43

Vishnja primi moju sućut, ali i divljenje. Prava si prijateljica, rijetki bi se toliko dali i stavili na raspolaganje. Svaka čast.
Čini mi se da jako dobro postupaš prema malenima koji su ipak najviše izgubili, ne praviš se kao da se ništa nije dogodilo, ali se trudiš ispuniti im vrijeme.
Što se sprovoda tiče, mislim da je bolje da dječaci odu, osim što će se tako na neki način oprostiti, vidjeti će da nisu sami u toj tuzi, sigurno će biti dosta ljudi na sprovodu.

**Slajica** · 20.01.2010., 13:31

Draga Višnja, i sama sam nažalost bila u sličnoj situaciji.
Prije tri godine mi je umro brat i iza sebe ostavio troje dječice ( 7g, 13g i 20g).
Znali smo posljednjih dana što se sprema i uz pomoć psihologa djecu ( i sebe) pripremali za najgore.
Preporuka prihologa je bila voditi djecu na sprovod ( upitno nam je bilo da li voditi najmlađe dijete).
Psiholog je rekao da ga ne bi vodili jedino u slučaju ako mislimo da se netko na sprovodu neće moći suzdržati, da će mu mama padati u nesvjest i sl. ( jer bi to djetetu bio još veći šok).
Odlučili smo svi biti na sahrani i ,bez obzira na bol, oprostili smo se tiho i dostojanstveno, u zajedništvu

.
I od toga časa smo svi jedni uz druge više nego ikada do tada.
Uopće ne sumnjam da ćete i vi svi biti uz dječicu tvoje prijateljice kada će im biti najgore.

**pikula** · 21.01.2010., 17:51

Vishnja

Ohrabrujuće je pročitati da ljudi nisu sami u ovakvim trenucima. I otac dječaka je ostao sam, ogroman je to gubitak. On i njegovi sinovi biti će u našim molitvama. Javi nam kako su i kako je prošao prvi rođendan bez mame

.

**Vishnja** · 22.01.2010., 09:42

Evo me, nakon svega...
Sahrana je bila juče, dečaci nisu bili, ali, pošto su izrazili želju da se oproste od mame, tata ih je odveo da je vide na odru pre ceremonije. I to je bio dobar potez. Kod nas su došli u podne, tužni, ali nekako mirni, spokojni...
Na pitanje gde je mm odgovorila sam im da je na sahrani, tamo gde su svi odrasli sada, a "mi deca" (i ja, sa bebom u stomaku), smo kod kuće. To im je i osmehe izmamilo, ručali su, igrali se, uradili domaće...
Naizgled sve normalno, ali ipak, napeto. Braća su bila na ivici suza kada im nešto nije bilo po volji, moje devojčice na oprezu kako će oni reagovati na neke njihove dečije poteze...Kada je bilo plača i nesporazuma, ubacivala sam se, taktično i nežno. Pošto jedu kao ptičice otkako se ovo desilo, rekla sam im da je juče dan kad ispunjavam želje, pa su za večeru mogli da traže šta god zamisle...

mm ih je odveo oko devet.
Srušila sam se u krevet dva sata kasnije, kada sam potrpala svoju decu u krpe i raskrčila šatore od ćebadi i ostale rekvizite za igru...
Umorna sam, jako umorna i tužna od svega. Od tog nesrećnog kraja moje prijateljice koji zapravo traje već dve godine, a poslednje dve nedelje se mogao nazvati agonijom za sve, od vesti o njenoj smrti, do čitave ove nedelje brige kako će deca to pregurati...uh.
Danas, kako bi muki rekla, samo lepe stvari za nas.
Idemo na odbranu dr jedne drage osobe i posle na slavlje (decu će preuzeti svekiji), odoh sad da izvučem najlepšu trudničku haljinicu koju imam i da se doteram, da pomazim svoj odskačući stomačić...

Život ide dalje i mi smo u tom vozu, i mi, i naš prijatelj, i njegova dečica...a moj potpis mi odjutros zvuči još ubedljivije...
Hvala vam svima za mudre savete i reči utehe, puno mi je to značilo ovh dana.
Ljubim vas sve.

**ina33** · 22.01.2010., 10:29

**mirje** · 22.01.2010., 10:55

Tema: Kako sa dečicom koja su juče izgubila mamu?-(

Alati teme

Prikaz

Kako sa dečicom koja su juče izgubila mamu?-(

Pravila pisanja postova