bome i ja plačem sad na poslu...
Ja sam nakon drugog gubitka krenula na redovitu, znači jednom tjedno, terapiju kod psihologice
Iskreno ne znam kako bi bez toga. mislim, bi nekak, ali bilo bi to grozno prema okolini.
Doslovce plaćam za sat vremena plakanja, ali ono, primordijalnog plakanja
Isto se dogodilo kao i valjda vama svima u postupcima; nakon prvog gubitka svi su zvali, slali poruke, nudili se, bili tu za bilo što
Mislila sam da će mi to biti naporno. E pa saznala sam da je manje naporno stišati telefon jer nisi u stanju sada razgovarati nego danima ležati, šetati, tugovati, psovati, plakati a da te nitko ne nazove.
Kad se desio drugi gubitak (koji je bio puno teži, jer je nosio i prvi i drugi u paketu, jer je to zaista bilo kao da te netko tresnuo toljagom) nije bilo niti upola, ma ni trećinu toliko podrške i brige okoline. Puno prijatelja nije ni spomenulo ništa.
Ne znam razlog. Ne znam da li ljudi pomisle - ah, nije sad to nešto strašno. pa već su to prošli pa im je lakše, sigurno!
Lakše????
820 puta teže
Jučer sam sestri spomenula da idem na terapiju a ona me ušokirano pitala: kaj ti je to teško sve skupa palo?
vent
 |
|||
Odgovori s citatom
Majuška prvotno napisa
