Preteško je sve to, preteško.. i nitko te ne može shvatiti koliko ti se srca kida na komadiće svaki put kad vidiš trudnicu i malu bebu, ne da nisi sretan zbog drugih, ali kad se sjetiš svoje muke ne možeš se veseliti previše.
Najviše boli kad u svojoj užoj obitelji otpratiš nekoliko trudnoća i kad ti jedna šogorica već planira drugo dijete (a tek je prvo rodila), naravno ostala je trudna od prve i nema pojma što znači muka da dođeš do djeteta. Druga pak, muku muči koje će ime dati svojem djetetu, jer ipak ona i šogor ne mogu se dogovoriti oko toga.
Boli, boli previše i ponekad bi se odselila na drugu planetu samo da to sve ne gledam, odnosno slušam njihove "probleme". Nekad mi dođe da sve u facu svima kažem jer mislim da bi mi bilo lakše, ali ipak šutim. Smijem se i pravim da je sve u redu. Isplačem se u svoja četiri zida i ispod tuša da barem malo olakšam dušu, ali sve je to privremeno. I ne, vrijeme ne liječi rane, nego te samo nauči da živiš sa tom boli.