Drage suborke,

nova sam na forumu i baš sam jako sretna da postoji!

Moja bol je počela lani, kad sam za 34. rođendan saznala da sam u prijevremenoj menopauzi, što mi je bio potpuni šok jer nisam znala da je tako nešto moguće. Bila sam potpuno izgubljena, tužna, pitala sam se svakakva pitanja (jesam li sad stara? jesam li sad žena?) i osjećala sam se kao da je s mojim nestalim jajnim stanicama nestao i dio mene. Najgore mi je bilo potpuno nerazumijevanje okoline, od komentara kako je to super jer barem neću svoje bolesne gene prenijeti dalje (imam povijest depresije u obitelji, ja imam astmu i Hashimoto), pa kako je to isto tako sjajno jer možemo posvojiti "malo slatko dijete iz Afrike" (jer je posvajanje kao da odeš u dućan valjda). Sad sam nekako prihvatila situaciju (i usput pronašla bolju hormonsku terapiju za menopauzalne tegobe), iako imam i boljih i lošijih dana i ne znam hoću ću se ikad prestati pitati kako bi izgledalo genetski moje dijete. Znam da je to nebitno i da ću svoje dijete voljeti kakvo god bude, ali jednostavno si ne mogu pomoći bez da budem malo ljubomorna na svog dečka koji će moći tražiti fizičke crte sebe u našem djetetu. Bliska sam sa svojom mamom i uvijek su nam svi govorili kako smo slične i žao mi je što to neću imati sa svojim djetetom.

Strašno me živcira kada slušam mame na poslu o tome kako ih njihova djeca izluđuju, a ni ne znaju koliko su sretne jer su sve zatrudnile od same pomisli na djecu. Uvijek sam bila pomalo u dilemi o tome želim li uopće djecu i možda zvuči glupo, ali znala sam da definitivno želim onog trenutka kad sam saznala da ne mogu.

Trenutno se pripremamo (zasad psihički tek) na donaciju jajnih stanica i pokušavam se snaći sa svim novim terminima pri čemu mi ovaj forum i iskustva drugih žena puno pomažu i jako sam zahvalna na tome.