Petogodišnjak ne komunicira s odraslima

[Stijena]

S djecom u vrtiću, a i vani je sve OK. Treba mu određeno vrijeme da se opusti, ali poslije je super - komunicira i igra se normalno.
Ali s odraslima, osim nas, deda i baka - jako teško ili nikako.
Čak i s tetama u vrtiću jedva da išta progovori. Ne pozdravlja, a što ga više upozoravamo, to mi se više čini da čak tjera i inat, pa neće.
S nepoznatim odraslima ne samo da ne razgovara niti odgovara na pitanja, već ih ni ne gleda. Isprva smo mislili da je sramežljivost i da je samo faza, ali sad ta faza već predugo traje.
Jest da smo ga i učili da ne razgovara sa strancima, ali kad ga god netko nešto pita u našem prisustvu, mi ga potičemo da odgovori - rijetko kad i uspije.

Sad već više ne pitam jel da se zabrinjavam ili ne jer već lagano jesam zabrinuta, pogotovo zato jer nam to drugi stalno ističu kao recimo nekakav problem. Sad me zapravo zanima kome se i kako obratiti da se umirimo.

[Stijena]

....i ako može samo preseljenje na dobne skupine 3-6 - sorry

[lasica]

ne mogu ti dati stručni savjet,ali ja sam kao klinka toliko bila patološki sramežljiva pred odraslima/autoritetima da sam se znala zblokirati i kad nije trebalo.prošlo me je tek oko srednje škole. ali onda sam otišla u drugu krajnost.

[frogica]

Moj će sada 4 godine i ista priča, ne komunicira sa odrasllima, ni sa tetama u vrtiću, samo sa bakom i tatom, mamom. Niti ih gleda. Ima netko neki savjet??

[mamitzi]

moj filip je jako sličan. i isto neželi pozdraviti tete u vrtiću. ali, ide na bolje, recimo neki dan je pričao s tetama u lokalnom dućanu. ja sam ga odavno prestala forsirati, pa ipak ima pomaka u zadnjih godinu dana.

[Stijena]

jučer je bila završan priredba u vrtiću i vidi se bar neki mali pomak u podnosu na prošlu godinu - ipak nije samo stajao i piljio u pod već je bar s grupom sudjelovao. sam još nikako, ali kaže mi teta da se masi klinaca to preokrene gotovo preko noći. ajde, bar nam to ulijeva neku nadu.
ni ja nisam željela pretjerano forsirati, ali uvijek nekako ispadne da te okolina isforsira i isprepada, ali rekla sam da se ipak neću dati ovaj put. očito mu treba dati vremena jer vidi se pomak na bolje.
u svakom slučaju kad ga pitam zašto ne želi razgovarati kaže da se srami, pa valjda je i to nešto što mora "odraditi". i ja sam bila takva, znam da mi je bila trauma kad su me ko malo veću znali poslati samu u dućan.
Samopouzdanje je nešto što se izgrađuje kroz život i oduvijek smo radili na tome da ga ima što više - hvalili kad nešto napravi i uspije, govorimo mu da ga volimo toliko da smo mu već dosadni, dajemo mu male zadatke koje može ispuniti pa bude pun sebe kad ih izvrši....tako da mi zaista nije jasno - bit će da se čovjek takav rodi