I ja sam imala istu situaciju,sama sa dve bebe,u potpunosti znam kako ti je.
Moj stariji je imao 17 meseci kada se rodio mali i nista mu nije bilo jasno osim da mama vise nije samo njemu posvecena.
Imali smo cak i napade agresije,pa sam neko vreme bebu zakljucavala dok spava
Ja sam bivala toliko umorna i ocajna da bih puno puta nemocno sela i plakala.
A onda,opet nadjes snage i punom parom nastavis dalje.
To taaaako brzo prodje,mada ti se sada sigurno cini da nikad nece i da ti teze ne moze biti.
Dobro je dok su zdravi.Jer,kada su bolesni vise ne znas ko se budi,ko place,kome kada dajes lek,meris temperaturu.....bude tu svega.
Ali i to prodje.
Zao mi je sto nisam stigla uzivati u njima dovoljno,sigurno da mi je ova pamet ne bih tu gresku ponovila.
Nadji vremena za sebe,makar pola sata dnevno,da se opustis malo i skupis snage.
Ako imas neku prijateljicu,neka ti pomogne ponekad,pridrzi bebu ili zabavi starijeg.
To je malo,ali tebi moze biti puno.
I s lepsim vremenom bice sigurno lakse,a bebe tako brzo rastu i menjaju se stalno.
Dok trepnes,igrace se zajedno
Ja sada imam novu bebu,decki su vec veliki,ima puno posla,padam na nos od umora,nocnog dojenja....ali uzivam,naucila sam to.
Gledam ih i ne mogu verovati da sam ih ja stvorila,tako divne i savrsene i ponosna sam na sebe
Izdrzi,isplati se!
.