Ovako, moja Rina je izrazito živo i svojevoljno dijete i s njom provest dan u miru je jako teško. Ali, shvatila sam da bi takve metode odgoja (po mom mišljenju) njoj naškodile,a ne pomogle. Doduše, možda bi pomogle meni, ali njoj nikako. Radi se o tome da traži našu pažnju svake seknude, i to je ok, ali sve mora biti po njenom jer u protivnom histerizira. Da ja nju u tom trenutku odvojim od nas vjerujem da bi lupala glavom o zid. Dakle, još bi joj bilo teže. Naš način je da spornu stvar oko koje se vodi borba od nje uzmemo ili je udaljimo skupa s nama i sve je ok, niti ne pisne. U našem slučaju nikakve vika ni podizanje ruke ne dolazi također u obzir jer onda se i ona počne tako ponašati. Primjerice, uporno gura prst u utičnicu (mada utičnica ima zaštitu svejedno me strah). Jedan dan sam doslovno poludila i malo sam ju po prstićima, a ona je na to mene zgrabila za lice, uštipnula i ogrebala od bijesa. Da ja počnem na nju galamit i tuč ju ona bi garant postala agresivna. Mi smo se pomirili s činjenicom da imamo zahtjevno dijete i da je svojevoljna (s druge strane mi je drago da je takva jer ima vrlo izraženu osobnost koju nekad nemaju ni odrasle osobe), i nastojimo ju odgajat ljubavlju i na način koji osjećamo da je ispravan. Tu još jedino problem okolina koja nam predbacuje da smo ju razmazili i da smo mi krivi što je ona "zločesta". Ali, moram priznati da sam već imuna na takve komentare i da me baš briga što ko misli!