Da i tokom plača se nagutaju zraka, ma to je kao začarani krug. Najteže je što nemožeš biti spreman na to s prvim djetetom, nekoga preskoći, ali većinu ne. Ja sam s prvim plakala ko kišna godina i da, sama sam sebi išla na živce. Dijete plače, staviš ga na cicu i nakon što par puta povuće počne ga grčiti. Moj se grčio nakon svakog hranjanja i tokom hranjenja (katastrofa) i taj totalni osjećaj nemoči. Vidiš da dijete boli jer to nije običan plač, a ti od muke više neznaš što bi, pa i ti plačeš zajedno s njim. Moraš samo shvatiti da ne radiš ništa krivo, dječja crijeva se razvijaju, puni su zraka i plinova i to ih boli. Kod mene je bio i štos da kad bi ga primio netko drugi, da malo odahnem, bilo bi još gore, a najgore je bilo navečer, negdje od 19 pa do 1-2 u noći, totalni kaos. Svijetla točka je da to prođe i tih magičnih tri mjeseca su stvarno istina, crijeva postaju dovoljno zrela i cijela agonija prestaje kao rukom odnešena. Teško je, nemaš sekunde vremena za sebe, jedeš s djetetom koje plače, zaboraviš na WC, dakle obavljanje primarnih potreba postaje nemoguća misija. Tu je naravno i nervoza i nesigurnost majke koju dijete itekako osjeti, a ti si jednostavno nemožeš pomoći. Svakim danom biti će lakše, mada ti se to sada tako ne čini, jer i ti češ se priviknuti, treba i tebi vremena. Samo polako iz dana u dan i sve će doći na svoje. Neznam što bih ti pametno više rekla, samo i nama je bilo tako i bilo je koooomaaaa.