trudim se s djecom ako kaj pitaju oko toga pričat da njima to bude shvatljivije i manje bolno. One znaju da je seka bila preslaba i sad je među anđelekima i čuva nas. I svaku večer se obje slože pred prozor i gledaju u nebo gdi je njihova seka (ona je za njih zvjezdica) i onda izmole Oče naš i Anđele čuvaru i zamole Boga da ju čuva i pazi na nju. I idu s nama na groblje, mada su zadnji put izrazile želju da ne bi išle s nama drugi put i poštujem to, otišla sam sama. Za sad e vidim neke promijene u njihovom ponašanju, a pazim stvarno na to da to na njima ne ostavi neki trag i ne idemo često na groblje-jednom tjedno i to samo radi djece da njih ne opterečujem i kad plačem , kad me ulovi "žuta minuta" maknem se, kažem da idem samo pogledat konje van ili da idem na vrt po nešto, vani se isplačem, kad se smirim vratim se unutra. Pazim stvarno da njih ne opterečujem time previše jer zaslužuju djetinjstvo u smijehu i sreću unatoć mojoj boli i tuzi.